Анимирана „Непутовања” из Србије на фестивалском путу око света

Једна девојчица је одувек сањала да из сиве, изоловане земље оде у идеални свет зван „иностранство".

На неки начин, сан се остварио - њена прича, испричана у анимираном филму„Непутовања", већ годину дана обилази свет.

Нову годину вишеструко награђивани анимирани филм почиње у Сједињеним Државама - позив на Санденс фестивал независног филма стигао је скоро у исто време када и номинација за Ени награду, пандан америчком Оскару у сфери анимираних филмова.

„Номиновани смо са још пет светских филмова и сада смо у трци за Ени награду за најбољи анимирани краткометражни филм", каже Никола Мајдак млађи, један од аутора филма.

Крај 2018. године аутори Никола Мајдак и Ана Недељковић, проводе радно јер, путовање једног филма на светске фестивале изискује много тога.

„Непутовања је можда један од првих анимираних филмова из Србије који је отишао на један од највећих фестивала независног филма", објашњава Мајдак пут на Санденс.

Интересовање за 9 минута и 20 секунди, колико траје прича о (локал) патриотизму, туризму и емиграцији, било је толико да је филм, након што је премијерно приказан на Берлиналеу почетком године, приказан на више од педесет фестивала широм света.

Непутовања, рађена у стоп моушн техници, врло брзо након премијере доживела су судбину као и Анин и Николин првенац, филм Земља зечева.

Неколико пута се десило да ни сами аутори филма нису успели да испрате где се Земља зечева приказивала.

„На интернету смо случајно открили да је филм приказан у Бакуу, у Азербејџану, а да нисмо ни знали", причају аутори филма.

Од докторског рада до Оскара

Овај уметнички двојац се упознао сасвим случајно, а њихов први кратки анимирани филм Земља зечева освојио је Кристалног медведа на Берлиналу 2013. године. До сада је приказан на више од 100 фестивала широм света.

Непутовања су рађена истом техником, имају исту нараторку, која на енглеском језику, јаким акцентом, сарказмом и иронијом, шаље јаку политичку поруку.

Све је почело докторским радом Ане Недељковић и ироничном борбом са личним „траумама".

Ана је уз помоћ Зечева без мозга, главних ликова Земље зечева, исткала причу о ироничном идеалном свету у коме ружичаста бића избезумљеног погледа и са рупом у глави уместо мозга, по цео дан ударају главом у зид и гласају на изборима који се одржавају сваког дана.

Након познанства са Николом, зечеви и касније, Непутовања рађају се уз помоћ пластелина и картона, сличицу по сличицу, а критика друштва и политике се сели на екране.

„Ја не волим да се враћам на причу искуства деведесетих, али оне јесу неприсушни извор", каже Ана.

Српски „герила фотограф" осваја свет

Интервју петком: Први црногорски лезбејски роман

Непутовања су прича о трауми одрастања крајем двадесетог века у Србији.

„Ја све то време нигде нисам путовала и мислила сам да је то моја грешка и неуспех, а не чињеница да живим у једном проблематичном режиму".

Сан који се понављао из ноћи у ноћ, у време када пасош који је имала није могао да је преведе скоро ни преко једне границе, заслужан је за причу која је срж Непутовања.

„Путујем први пут у животу и чекам да стигнем до Њујорка, Париза или Токија. И сваки пут се деси исто - стигнем у неки бесмислени хотел, прилазим прозору, покушавам да погледам напоље, а тамо нема ничег", прича Ана.

Сваки сан који је сањала деведесетих, завршавао се повратком кући.

Фиктивни и стварни зидови

Две деценије касније, док је од сна правила лутке од пластелина и са Николом тражила најбољи начин да оживи причу кроз анимацију, крај филма и судбину зида, једног од најважнијих мотива у Непутовањима, издиктирала је јава.

„У току снимања, ишао сам да снимам постављање правих жичаних баријера између Мађарске и Србије. Био је јако чудан осећај, како ми правимо ауторски анимирани филм, а уствари свет као да копира нас", прича Никола који се поред анимације бави документаристиком.

Поред мигрантске кризе, на крај филма утицао је и избор Доналда Трампа за председника Сједињених Држава и најаве о изградњи зида на граници са Мексиком.

„Све је то утицало да променимо крај филма како не би био исувише баналан. Бојали смо се да реалност има бољег сценаристу него што смо ми".

Ово су само неке од награда које су Непутовања освојила, за сада:

Трауме из Србије, настале деведесетих, постале су универзалне и глобално присутне, сматра Ана.

„Филм људима служи као окидач да почну да говоре о локалним политичким ситуацијама на критички начин, али и да говоре о неким својим личним границама", препричава како изгледа реакција публике на страним фестивалима.

Коракс: Празан простор – некада и сада

„Балкан је свету дао документарни надреализам"

Овде и тамо, некада и сада

Која је разлика између туристичких путовања и потребе да се побегне из земље?

Колико и како границе одређују животе?

Које су везе између патриотизма, туризма и мигација?

Непутовања питају све ово, а публика у различитим земљама добија другачије одговоре.

„Тешко је генерализовати, али у земљама региона или, условно речено, источној Европи, шта год тај појам значио, људи доживљавају филм као да је то прича о дефинитивној потрази за неким конкретним светом ван границе њихове државе, који јесте бољи", каже Ана.

У неким другим крајевима света, Непутовања дају одговоре на питање личних граница.

„У неким уређенијим земљама, опет, шта год тај термин значио, људи се много више вежу за то како сви ми негде тражимо свој лични идентитет и колико је то везано за границе или не".

Иако су деведесете послужиле као почетна инспирација, Никола сматра да је питање останка или одласка из земље данас у Србији актуелније неко икада.

„У филму имамо дилему о томе да ли треба отићи из земље или не, а чињеница је да млади данас постављају исто питање. Али та дилема више и није иста, јер данас је одлазак постало матрица. Нема више дубоких, метафизичких процеса, одлазак је зацртани пут", каже.

Где је онда (локал) патриотизам у Непутовањима и одакле инсипирација за бављење њиме?

Никола објашњава да поред младих који одлазе из Србије, инспирацију налази у људима које назива „ екстремним патриотама".

„То јесте мало чудан термин, али тако сам из назвао у смислу да фетишизује своју земљу и национални идентитет и затварају се у локалну средину, традиционалистичку, позивају се на неке јако старе системуе вредности, обичаје и покушавају да направи тај микросвет где нема других идентитета сем националног који је главни и најбољи".

Прва путовања аутора Непутовања

Ана и Никола су обоје рођени у државама које више не постоје.

Њихова прва путовања, пре и након ратова деведесетих, такође су послужила као инспирација за филм.

„Једном сам била са групом туриста у Сахари. У свитање, покушавали су да ухвате сунце на длану и направе фотографије. Тада сам била најближе томе да доживим место са кич разгледнице где је све идеално", сећа се Ана.

Ипак, ни из Сахаре није понела разгледницу за којом трага још од деведесетих.

„Данима након тога сам цртала те туристе - изразе лица људи који у шест ујутру покушавају да држе сунце на длану. Није ту било никакве идиле".

Идилични предели остају далеко.

„Имала сам двадесетак година када сам први пут, без родитеља, отпутовала сама, до Беча. Исти осећај који ме је пратио тада, прати ме и сада - никада не успем да стигнем до разгледнице".

Или та разгледница не постоји или је начин гледања спречава да идилу уочи?

„Када сам први пут стигла у Венецију, поред свих тих канала, прва ствар коју сам видела била је полиција која је хапсила продаваче торби. Први ствар коју сам видела у Барселони био је трг Џорџа Орвела - први трг на коме су поставили сигурносне камере у граду".

Данас, сваки километар, пређен било у јави или у сну, уткан је у сличице које прате лутке од пластелина.

Публика у Београду је последњи пут имала прилику да их види почетком децембра у Културном центру Београда.

Филм ће моћи да се погледа на интернету тек када завши путовање око света и гостовања на престижним фестивалима.

„Нама је увек драго да филм приказујемо у Србији. Био је приказан на неколико фестивала, али нажалост још није емитован ни на једној телевизији", каже Никола.

Коментаришући номинацију за Ени награду, подсећа да су Непутовања у Србији освојила гран-при.

„Наравно да су стране награде одличне за дистрибуцију филма, али са друге стране, наше награде су исто довољно добре да људе врате у биоскопе. Е сада, други је проблем је то што ми немамо биоскопе".

Ипак, обоје се надају да ће филм до краја следеће године публика у свим земљама региона имати прилику да погледа.

Макар једном.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk