Какви су односи Србије и Хрватске и шта оружје има са тим

Од крвавог рата 1990-их до данас, односи Србије и Хрватске су најблаже речено затегнути, уз тек повремена отопљавања и жмиркајући семафор, који се као по правилу заустави на црвеном светлу.

Током претходних година, највиши званичници две земље сретали су се искључиво на мултилатералним састанцима, у организацији Европске уније (ЕУ) или на самитима Брдо-Бриони, уз традиционално учешће представника свих бивших југословенских република и Косова, чију независност Србија не признаје.

Тек понекад одшкринути прозор за сарадњу, због промаје која дува дуж реке Саве, врло брзо се залупи.

А промају подстичу и из Београда и Загреба, уз повремене забране уласка и протеривање страних држављана, као што је био случај током студентских блокада у Србији.

Бура је недавно дунула са хрватског приморја.

Хрватски председник Зоран Милановић отказао је самит Брдо-Бриони чији је домаћин требало да буде у мају, тврдећи да изјаве и дела српског председника Александра Вучића „нарушавају међудржавне односе и угрожавају мир и стабилност" у региону.

Вучић је одговорио да му на самиту није ни место, а Милановићу је поручио да „позове другове из Тиране и Приштине" и одржи састанак без представника Србије.

Увек ми је било много важније да „одем и положим цвет на споменику жртава у Јасеновцу (злогласном усташком логору током Другог светског рата)", рекао је Вучић, који није био 2025. на званичном обележавању 80. година од ослобађања логора, већ на посебној церемонији.

„Зоран Милановић је одиграо лепи и неочекивани дупли пас са Вучићем", описао је потом хрватски Јутарњи лист.

Отказивање самита и непријатељске поруке „нису добар знак" и „додатни су индикатор постојећег, забрињавајућег тренда у српско-хрватским односима који траје деценију", каже Џејмс Кер-Линдзи, британски политички аналитичар, за ББЦ на српском.

„Ово је врло опипљив показатељ да нешто није у реду - једно су проблематичне изјаве, а друго отказивање састанка.

„Односи су све лошији, а посебно брину све учесталије изјаве о наоружавању са обе стране", додаје он.

Отказивање регионалног самита на Брионима, у омиљеном одмаралишту некадашњег доживотног председника заједничке државе Јосипа Броза Тита, уследило је баш после локалних избора у 10 општина у Србији.

Вучић је искористио изборе да оптужи Загреб за још једно мешање у унутрашње ствари Србије, тврдећи да је у неким местима у којима се гласало, био велики број возила са „хрватским регистарским таблицама".

Грађане Србије плаше Хрватском, можете мислити колики нам је интерес ко је победио на изборима у Севојну (једном од места где су одржани локални избори), рекао је хрватски потпредседник владе и министар унутрашњих послова Давор Божиновић.

А непосредно уочи избора, Министарство спољних послова Србије ставило је Хрватску на црну листу, препоручујући сопственим држављанима да иду само у крајњој нужди.

Хиљаде људи из Србије иде у Хрватску на рад током летње сезоне на обали Јадрана, а није ни мали број оних који то приморје бирају за одмор.

Иако је 2022, изјавио да док је „жив неће ићи у Хрватску на море", ипак је две године касније боравио у Дубровнику на регионалном самиту, на којем је био и председник Украјине Владимир Зеленски.

Тада му је домаћин био хрватски премијер Андреј Пленковић.

Вучић и Милановић, као председници две државе, никада нису разговорали „у четири ока" од када обављају те функције.

Последњи билатерални састанак имали су 2013, када је Милановић био премијер, а Вучић први потпредседник владе.

Вучић је Загреб посетио 2018, када је разговарао са премијером Пленковићем и тадашњом председницом Колиндом Грабар-Китаровић.

Била је то његова једина званична билатерална посета Хрватској као председника Србије.

Претходно је Грабар-Китаровић 2016. посетила Србију, а Вучић ју је дочекао са букетом цвећа на мосту који повезује Бачку Паланку у Србији и Илок у Хрватској, тада као премијер.

Пленковић је 2023. био у званичној посети у Суботици, граду на крајњем северу Србије, али се није сусрео са Вучићем.

ЕКГ односа и 'лаке политичке мете'

После „ужасних 1990-их" и рата у Југославији, када су односи Хрватске и Србије били најлошији, уследио је напредак, посебно у периоду када је Загреб почетком друге деценије 21. века приступио ЕУ, каже Кер-Линдзи.

„Хрватска је тада понудила да подели искуство са Србијом, што су многи видели као знак успостављања врло здравих односа и показатељ да могу да сарађују.

„Онда је дошло до новог погоршања, а верујем да је један од главних разлога обележавање годишњица операције 'Олуја', што је Србија чинила комеморацијама, а Хрватска слављем", закључује он.

Вучић је претходних месеци, посебно од почетка студентских протеста у Србији због пада надстрешнице Железничке станице у Новом Саду, често оптуживао Хрватску да „на најдиректнији начин учествује у обојеној револуцији" у Србији.

„Ниједна земља није толико страствено и снажно учествовала у свему као Хрватска, посебно државни врх и СОА (Сигурносно-обавештајна агенција Хрватске)", тврдио је у марту.

Погледајте видео о 'Олуји': Повратак у Книн - Огњенова прича

Такве оптужбе Кер-Линдзи сматра „проблематичним".

„Проблематично је и ако има доказе да се Хрватска меша у унутрашње ствари Србије, попут избора, али и ако их нема - а то тврди", додаје.

Политичари у обе земље често у јавним наступима спомињу суседе, јер су „лаке мете", сматра.

„С тим што Хрватска има простор да користи и наратив да им (мађарски премијер) Виктор Орбан или (руски председник) Путин стварају унутрашње проблеме, а мислим да је Вучић далеко мање забринут по том питању, јер са Орбаном има добре односе", објашњава.

'Звецкање оружјем' на Балкану

Иако званичници Београда и Загреба ретко разговарају, далеко чешче шаљу поруке саопштењима и изјавама у медијима.

Оне су се претходних година неретко тицале наоружања, што многи аналитичари називају 'звецкањем оружјем'.

Међу југословенским републикама Србија има највећу војску, а за њом следи Хрватска, каже Арсалан Билал, стручњак из Центра за политику, мир и безбедност Арктичког универзитета Норвешке, за ББЦ на српском.

„Неке земље извлаче војну снагу превасходно из чланства у НАТО-у, док су друге, попут Србије, ван алијансе", додаје.

„Војни арсенал балканских земаља је мешовит: системи из совјетске и југословенске ере су и даље важни, али државе су, пре свих Хрватска и Србија, систематски унапредиле војне капацитете", говори Билал.

Ипак, наглашава, све балканске земље „по светским и европским стандардима имају ограничену војну снагу".

И Србија и Хрватска за трошкове одбране издвајају више од два одсто бруто друштвеног производа годишње.

Из Загреба најављују да ће премашити три одсто до 2030.

Српска војска броји више од 28.000 редовних чланова и више од 50.000 у резервном саставу, док у Хрватској има нешто мање од 17.000 људи у сталном саставу и око 21.000 у резервном, према подацима Међународног института за стратешке студије (ИИСС) из Немачке.

После 18 година, у Хрватској је у марту 2026. враћено обавезно служење војног рока за мушкарце.

Крајем 2026. или почетком 2027. биће уведено и у Србији, најавио је министар одбране Братислав Гашић.

Погледајте видео о враћању обавезног војног рока у Хрватској

Шта су од наоружања купиле Србија и Хрватска?

Хрватска је претходних година набављала француске авионе рафале, половне, како је речено у Загребу, као и америчке војне хеликоптере црни јастреб (Black Hawk), немачке тенкове леопард 2А8 и турске бајрактар дронове.

Осим за 12 нових француских авиона рафал, Србија је потписала и уговоре о набавци кинеског наоружања, попут противаздушних система ФК-3 и ХQ-17 и дронова ЦХ-92 и ЦХ-95.

Хрватска је покренула обуке пилота и техничког особља које би требало да управља рафалима, док Србија чека испоруку ових авиона у наредних неколико година, каже Билал.

„И Србија ће спровести обуке, али остаје да се види да ли може да уради ефикасну интеграцију и одржавање рафала у сопственој војсци, посебно због употребе руске и кинеске технологије.

„Развијање моћне авијације са напредним системима и платформама захтева време, вероватно и деценије, па ћемо морати да сачекамо и видимо да ли ће француски авиони заиста унети промене у српској војсци", објашњава.

Како Србија и Хрватска купују оружје?

Куповина оружја није најобичнија трансакција.

Иако не постоје званични закони које би Београд или Загреб прекршили набавком оружја, морају да следе низ неписаних правила.

Да ли ћете куповином оружја задржати садашње и будуће претње подаље од вас?

Које су предности и мане куповине оружја?

Која средства имате на располагању и која су ваша ограничења?

Како ће се наоружање одржавати или увећати, ако се јави потреба?

На ова питања треба имати одговор пре потписивања уговора о куповини наоружања, указује Арсалан Билал.

„Без детаљног планирања, ниједна набавка наоружања неће оптимално бити претворена у ефективне и трајне одбрамбене капацитете.

„Државе са ограниченим буџетима за наоружање, као оне на Балкану, требало би да посвете посебну пажњу стратешком планирању, јер је простор за грешку много мањи", додаје.

Важан фактор је и физичка удаљеност земље из које набављате оружје, као и њена геополитичка позиција у односу на вас и ваше суседе.

Ту вребају ризици, попут прекида ланаца снабдевања или логистичких изазова, посебно у временима сукоба, као што је садашњи тренутак, каже Билал.

„За земље које немају излаз на море или оне које су окружене непријатељским државама, приликом куповине оружја није битно само обавити трансакцију, већ и размишљати о допремању оружја, одржавању и додатној куповини у будућности.

„Могућност трећих земаља да искористе географски или геополитички утицај како би угрозили ту динамику може да доведе до рањивости војске", објашњава стручњак.

Хрватска оружје набавља само из савезничких земаља чланица НАТО-а, јер савез наступа јединствено када се брани.

Србија је претходних година набаваљала оружје такође од НАТО чланица, али и из Кине и Русије.

Проблеме таквог приступа Арсалан Билал дели у три групе: политичке, логистичке и оне који се тичу могућности директне војне сарадње са земљама добављачима.

„Са аспекта логистике - кључне доставе оружја Србији морају да прођу кроз земље-чланице НАТО-а.

„Куповином од Кине и Русије, Србија може политички да закомпликује, чак и да угрози односе са ЕУ и НАТО.

„Са аспекта војне сарадње, куповина система из земаља које нису НАТО чланице може да донесе проблеме у њиховом инсталирању на терену, одржавању и обуци војника за употребу", набраја Билал.

Упркос томе, диверзификација у набавци оружја може да донесе корист „до одређене границе".

„Пружа отпорност на прекидање ланаца снадбевања и логистичке препреке, а доноси и политичку флексибилност и предност у преговарању и стратешком позиционирању", сматра истраживач Арктичког универзитета.

Српско 'острво' и 'непотребни' војни савез Хрватске

Политике двеју најмногољуднијих држава бивше Југославије на пољу одбране и наоружања умногоме кроје и њихове политичке односе.

Политиколог Кер-Линдзи указује на „зачарани круг трке у наоружању", који је на Балкану специфичан.

„Део проблема је у томе што било какав потез у одбрамбеном сектору једне државе друге земље тумаче као корак усмерен против њих", сматра Британац.

Хрватско увећање буџета за одбрану може да се тумачи и захтевом за већа улагања у војску чланица НАТО-а.

„Али Србија то тумачи као потез против ње и онда она повећава буџет за наоружање, па Хрватска даље одговара питањем - 'зашто Србија ово ради, мора да је усмерено против нас'.

„Тако и Косово може да протумачи да ће Србија искористити оружје да га поново заузме, иако то није реално и било би политичко и војно самоубиство", додаје Кер-Линдзи.

Током претходних година корен бурних односа Загреба и Београда били су и избори савезника у сектору одбране.

Хрватска је у марту 2025. потписала Декларацију о сарадњи у области одбране са Албанијом и Косовом, на шта је Србија убрзо одговорила партнерством са Мађарском.

Одлуку Загреба, Кер-Линдзи назива „екстремно проблематичним и непотребним потезом", који Србија са правом тумачи као непријатељски.

„Албанија и Хрватска су већ чланице НАТО и, уколико би Србија напала једну од њих, аутоматски би се активирао члан 5 НАТО повеље (по којем се напад на једну чланицу сматра нападом на цео савез).

„НАТО је присутан и на Косову, па апсолутно није било потребе за било каквим одвојеним партнерством мимо алијансе", оцењује политички аналитичар.

Али, грешке је, каже, правила и Србија - пре свега, нечињењем.

„Сви ови проблеми су и резултат тога што је Србија и даље неспремна да води корисне, зреле и отворене разговоре о чланству у НАТО-у", каже Кер-Линдзи.

Због тога је данас „острво", јер су сви њени суседи, осим Босне и Херцеговине, учлањени у савез.

„Јасно је да су сећања на бомбардовање 1999. још препрека, али готово све НАТО чланице су некада ратовале међусобно или су имале лоше односе.

„Примера има много: Северна Македонија и Грчка, Турска и Грчка, Немачка и Француска или Велика Британија...", набраја британски стручњак.

Уласком Србије у НАТО и ЕУ била би стављена тачка на напете односе Загреба и Београда, додаје.

„Док се то не деси, на Хрватску као НАТО и ЕУ чланицу на Западу неће гледати као лошег момка, док Србију у западним дипломатским круговима све више, нажалост, виде као проблем", истиче.

'Нереална могућност рата на Балкану'

Упркос све чешћем помињању оружја, оштрим порукама из Загреба и Београда и враћању обавезног војног рока, „не постоји реална могућност рата на Балкану", каже Кер-Линдзи.

„Ту сви губе - Србија нема интерес да зарати са НАТО чланицом, а Хрватска, уколико би започела рат са другом земљом без повода, остала би сама, јер се члан 5 НАТО повеље тада не би активирао", додаје.

Али, мала вероватноћа оружаног сукоба не значи да ће се односи поправити.

Један од кључних предуслова би могао да буде заокрет у политици Београда.

„Позиција Србије има сличности са путем који следи Турска - прихватају да припадају западном свету, али желе да истовремено имају добре односе и сарадњу са Истоком, Кином и Русијом", сматра Кер-Линдзи.

То у данашњем подељеном свету не функционише, додаје.

„Можда у унутрашњој политици, али прави проблеме у спољњој - нико до краја не верује ни Србији, ни Турској, јер делује да покушавају да седе на свим столицама", каже британски стручњак.

До поправљања односа са Хрватском, али и опште геополитичке позиције Србије, дошло би када Београд „јасно одлучи у чему види будућност".

„Надам се да ће Србија наћи заједнички језик са ЕУ и похитати ка чланству, тиме би и ови проблеми били решени", закључује Кер-Линдзи.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk