'Господин Један клуб': ББЦ је рангирао највеће у историји фудбала

Сваке године на 'Сан Мамесу', култном дому Фудбалског клуба Атлетик Билбао, локални навијачи одају признање и прослављају играче који нису из њиховог клуба, вец́ они који деле јединствену вредност са баскијским клубом - оданост.

Атлетик Билбао, познат по томе што у њему играју само фудбалери рођени или су одрасли у Баскији, увео је награду „Један клуб“ 2015. године, одајуц́и почаст онима који су целу професионалну каријеру играли за само један клуб.

„Желели смо да установимо награду која би одала признање многим дечацима чији је сан да играју за један клуб“, објашњава Дан Пари из одељења за комуникације клуба из шпанске Ла Лиге.

„Уједно, желели смо да покажемо да упркос огромном новцу у савременом фудбалу постоје врхунски играчи широм света који су у каријери играли само за један клуб.

„То је индивидуална награда, али је и признање која слави заједницу фудбалског тима, навијача и играча.“

Провести целу каријеру у једном клубу је чудан феномен - за више од 20 година играња вероватно ц́ете 'надживети' неколико тренера, упознати се са гомилом других играча, од којих неки нису из ваше земље, па ни континента.

Није само одлука играча да остане - клуб мора да га жели.

И морате да створите јаку везу са навијачима - од Тонија Хиберта до Ледлија Кинга, па и Пола Мекстеја, прикладно названог 'Селтиков стуб', многи постају култни хероји или легенде клуба.

Атлетик Билбао би могао да направи читав тим од играча - садашњих или бивших - који су целу каријеру носили његов дрес, али ова награда се додељујен само пензионисаним играчима из других клубова.

„Тражимо играче за које сматрамо да отелотворују вредности њиховог клуба или навијачке базе“, додаје Пари.

„Није нужно да је тај играч био нека велика суперзвезда или најталентованији који је потекао у том клубу, већ да га генерално навијачи воле и обожавају.

„Навијачи су тог играча доживели као одраз себе на терену, а често су и играчи себе видели као одраз навијачке базе.“

Имајуц́и ове вредности на уму, ББЦ Спорт је рангирао 10 најбољих фудбалера који су играли само за један клуб у каријери.

Од италијанског Милана до Манчестер јунајтеда, неки клубови би могли да буду прилично заступљени на нашој листи, па смо се одлучили за једног представника по клубу.

Међутим, да бисмо започели, чинило нам се исправним да укључимо и звезду Атлетик Билбаа - јединог активног играча на листи који одражава вредности клуба и има властиту изузетну причу.

Погледајте видео о легендарном фудбалском виртуозу Драгославу Шекуларцу 'Шекију'

10. Инаки Вилијамс

Инаки Вилијамс не би постао легенда у Билбау да није било жртве коју су поднели његови родитељи.

Док је његова мајка Марија била трудна, напустили су Гану у потрази за бољом будуц́ношц́у.

Прешли су део огромне пустиње Сахаре боси да би се настанили у северној Шпанији.

„Много смо се мучили и патили“, рекао ми је Вилијамс пре него што је помогао Атлетику да освоји први Куп краља после 40 година.

„Хвала Богу, сада смо сви овде заједно, живимо заиста добар живот.“

Одрастајуц́и као навијач Атлетика, Вилијамс је био први црни играч који је постигао гол за клуб и помогао је и његовом брату Нику да се пробије.

„Инаки Вилијамс увек каже: 'Мој сан је да могу да кажем да сам целу каријеру провео играјуц́и за клуб који сам волео од детињства'“, додаје Пари.

Са 31 годином и више од 500 наступа за Атлетик, међу којима је и рекорд шпанске лиге од 251 заредом, изгледа да ће нападач и остварити тај сан.

9. Легендарни голман Лав Јашин

У старијим генерацијама, много је оних који заслужују да буду поменути.

Међу њима су Џек Чарлтон из Лидса и Нат Лофтхаус из Болтона.

Али уз комерцијализацију и глобализацију модерног фудбала које чине да чуда да неки играч целу каријеру остане у једном клубу буду све ређа, нисмо одлутали предалеко у прошлост.

Осим, рецимо, Лава Јашина - голмана добитника Златне лопте који је целу каријеру између 1950. и 1970. провео у Динаму из Москве.

Играо је чак и хокеј на леду за московски Динамо.

Јашин, на деветом месту, једини је голман на овој листи.

Мада, помињање заслужују и 39-годишњи Игор Акинфејев, који игра невероватну 23. сезону са ЦСКА из Москве, и Бразилац Рожер Сени, који је играо више од 1.000 пута за Сао Паоло и постигао запажених 129 голова.

8. Ђузепе Бергоми

Ђузепе Бергоми је као 16-годишњак дебитовао 1980. за сениорски тим Интера из Милана.

Тако је постао најмлађи дебитант у историји клуба.

И никада га није напуштао.

Само Хавијер Занети има више наступа од свестраног италијанског дефанзивца, који је забележио 519 утакмица за црно-плаве из Милана.

7. Метју Летисије

Метју Летисије је мучио голмане разних противника - само је, рецимо, Марк Кросли успео да одбрани пенал нападачу Саутемптона у 48 удараца.

Летисије је лако могао да пређе на, условно речено, много важније и веће терене и да обуче дрес Манчестер јунајтеда или лондонских Челсија или Тотенхема.

Да јесте, не би доспео на ову листу и не би 'свеце', како гласи надимак тима Саутемптона, толико дуго држао у елитном рангу такмичења.

6. Џејми Карагер

У историји фудбала, поготово у новије време, било је фудбалера који су били на ивици да каријеру заврше само у једном клубу, али су у смирај активног играња отишли у неки други клуб.

Рецимо, Томас Милер (из минхенског Бајерна у Ванкувер), Стивен Џерард (из Ливерпула у Лос Анђелес) или Џон Тери (из Челсија у Нотингем Форест, па Астон Вила).

На шестом месту ове листе је неко ко је цео живот носио само један дрес - црвене боје.

Када су Џејмија Карагера позвали на 'Сан Мамес' у Баскији да прими награду „Човек једног клуба“, рекао је: „После освајања Лиге шампиона (титуле европског шампиона), ово признање ми је највец́е достигнуц́е у каријери.“

Упркос свим тимским трофејима, играчи вреднују ову награду као огромну част.

„Мисле да је њихов статус играча једног клуба нешто што је било потцењено током њихових каријера“, каже Пари.

„Једна ствар која ме такође импресионира је колико су скромни, што је можда прилично значајно с обзиром на вредности коју ова награда одражава.“

5. Карлес Пујол

Док је Карагер је играо под шесторицом тренера током његове 16-годишње каријере на Енфилду, дотле је Карлес Пујол играо под вођством осморице у Барселони.

Занимљиво је да је својевремено Барселона прихватила понуду да га прода и пре него што је дебитовао за први тим.

Пујол је одбио да оде, а затим је освојио све.

„Ретко је и тешко провести каријеру у само једном клубу било где, не само у врхунском клубу“, објашњава Пари.

„Клубови стално теже побољшању, а трансфер стратегије су велики део тога", додаје.

4. Тони Адамс

Тони Адамс је био је важан део транзиције са Џорџ Грејамове дисциплине на прогресивни приступ Арсена Венгера, водец́и лондонски Арсенал до лигашких титула у три различите деценије.

Адамс је, у међувремену, водио битку са алкохолизмом.

Био је четири месеца у затвору током 1990. године због вожње у пијаном стању, а потом је основао клинику Спортска шанса (Sporting Chance) 2000. године.

Стамени штопер је одиграо 672 утакмице у дресу 'тобџија', а један од кључних тренутака његове каријере био је када је, од свих људи на терену, искористио пас Стива Боулда да постигне гол против Евертона и стави шлаг на торту Арсенала за титулу 1998. године.

3. Рајан Гигс

Рајан Гигс је јединствен на овој листи по томе што је 940 од његових укупно 963 утакмица за Манчестер јунајтед одиграо под једним ренером - сер Алексом Фергусоном.

Велшанин је дао 168 голова, освојио 13 титула Премијер лиге и две Лиге шампиона у каријери која је трајала 24 сезоне и током које се 'шетао' од крила до централног везног реда, а на крају и до кратког мандата као привремени тренер.

Међутим, нико не може да се приближи првој двојици на листи.

2. Паоло Малдини

Ниједно презиме није више синоним за Милан него Малдини.

И не само име и презиме човека који је други на овој листи, овде је реч о династији.

Ћезаре Малдини је одиграо више од 400 утакмица за Милан, а потом је био и тренер 'црвено-црних'.

Његов унук Данијел је прошао кроз миланску фудбалску школу пре него што је наставио даље.

Али Паоло Малдини?

Пунокрвни милански пастув.

Дебитовао је 16 година пошто је рођен у Милану, а играо је у црно-црвеном дресу све до његовог 41. рођендана.

Освајао је титуле првака Италије и првака Европе у три различите деценије и уписао је више од 900 наступа.

Прича о легенди 'Сан Сира' никада неће бити заборављена.

Ипак, једно је бити међу најбољим светским дефанзивцима у једном од највец́их европских клубова током златног доба италијанског фудбала.

То је природна комбинација.

А сасвим друго је одупрети се мамцу загарантованог успеха и богатства и уместо тога одживети и испунити дечачки сан и достићи невероватну славу.

1. Франческо Тоти

Седмо је колено генерације рођене у Риму.

Франческо Тоти је од најранијих дана (неки би рекли од колевке) сањао да носи исту бордо-црвену и златну боју као хероји на постерима налепљених по зиду његове дечачке собе.

Одбијајуц́и удварања италијанских гиганта док је још био ученик Ромине академије, одбијајуц́и неумољивог Флорентина Переза, огромну плату и дрес Реал Мадрида са бројем 10 након што је постао један од највец́их на свету - ватрени навијач Роме постао је најбољи стрелац клуба и рекордер по броју наступа.

Тотијева каријера у Роми је љубавна прича која је достигла врхунац са тек трец́ом титлулом првака Италије у историји клуба, и првој у 18 година - 2001.

Стадион 'Олимпико' је дочекао Тотија као шеснаестогодишњег дебитанта 1993. и обожавао га до, најблаже речено, емотивног опроштаја у његовој 40. години.

Прави херој једног клуба, достојан места број један на овој листи.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk