Необични историјат антивакциналног покрета

Скептицизам према вакцинама можда само делује као нови покрет који је тек у повоју. Вероватно је старији него што мислите.

Још од праскозорја људске историје, наша врста је била опседана страшним вирусима и смртоносним кугама.

Велике богиње, вирусна болест дефинисана болним пустулама по читавом телу, једна је од најсмртоноснијих од свих - само у 20. веку однела је процењених 300 милиона живота.

Ова болест је убила око трећине заражених.

Од оних који су преживели, трећина би ослепела.

Скоро сви су носили ожиљке до краја живота.

Ни богатство ни географија нису представљали заштиту.

Међу жртвама били су цар Фрања Јосиф од Аустрије, краљ Луис И од Шпаније, краљица Мери ИИ од Енглеске, краљ Луј XВ од Француске и цар Петар ИИ од Русије.

До 1800-тих, велике богиње су у свету убијале више од 400.000 људи годишње.

И тако, кад је британски доктор Едвард Џенер израдио прву верзију вакцине против великих богиња 1796. године, надао се да би могао да измени историју.

Приметио је да су млекарице необично имуне на велике богиње, вероватно због њихове претходне инфекције крављим богињама – сродним, али много мање опасним вирусом.

Да би тестирао теорију да на тај начин може да створи имунитет од великих богиња, узео је материјал из ране од крављих богиња на млекарици и убризгао га у руку осмогодишњег детета – што је био експеримент који би био неприхватљив по стандардима савремене медицинске етике.

Показало се да је дечак имун на инфекцију великим богиња.

Џенер је назвао поступак по латинској речи за краву, вацца – и тако је рођена прва вакцина.

„Истребљење великих богиња, најгоре пошасти људске врсте, мора бити коначни резултат ове праксе“, написао је Џенер 1801. године.

И показаће се да је био у праву.

Године 1980, после вишедеценијске кампање јавног здравља која је подразумевала широко распрострањену вакцинацију, Светска здравствена организација (СЗО) је прогласила да су велике богиње искорењене.

И даље је једина заразна болест код које је то постигнуто.

Читав низ других вакцина развијен је против других болести, од инфлуенце до инфекције људским папилома вирусом која изазива одређене канцере и вируса Сарс-ЦОВ-2 који је био главни узрок ковида-19.

У протеклих 50 година, вакцине су спасле, процењује се, 54 милиона живота, према једној скорашњој студији.

А опет, противљење вакцинама – или неспремност да се оне прихвате – широко је распрострањено и у успону у многим деловима света, тињајући чак и у највишим гранама владе одговорним за унапређење јавног здравља.

Амерички министар здравља Роберт Ф. Кенеди Млађи испитан је пред Одбором за финансије америчког Сената око његове политике према вакцинама, што је довело до жестоке расправе.

Сједињене Државе су почетком 2026. смањиле број препоручених вакцина за децу са 17 на 11. Међу шест вакцина које више нису на листу су оне против ротавируса, менингитиса, хепатитиса А и Б и грипа. Одлука је почетком марта оборена на суду, на основу тужбе Удружења америчких педијатара.

Да ли је, дакле, ово скорашњи феномен или је неповерење у вакцине присутно једнако дуго колико и саме инјекције?

Зашто оне наилазе на протесте из релативно малих, али гласних сегмената јавности?

И како су се ти аргументи развијали?

Ово је преглед дуге и необичне историје антивакциналног покрета.

Ономад, раних 1800-тих, низ контролисаних експеримената Џенера и других доктора брзо је довео до закључка да је инокулација изузетно ефикасна, дајући имунитет од великих богиња код више од 95 одсто вакцинисаних.

Власти јавног здравља из читавог света бацили су се на вакцинисање.

У Уједињеном Краљевству, низ Закона о вакцинацији, усвојених 1840, 1853. и 1871. године, прво је учинио имунизацију деце бесплатном, а потом и обавезном.

Али готово моментално се јавио нови изазов: никао је прегршт антивакциналних лига широм земље.

Оне су правиле памфлете са провокативним и одговарајуће викторијански готским насловима, као што су Вакцинација, проклетство и ужаси вакцинације, анти-вакциналне трактате, књиге, па чак и часописе, међу којима су били Анти-Вакцинатор (1869) и Вексинејшн инквајерер (1879).

Противљење идеји вакцинације постојало је пре него саме вакцине

Чим чујете „анти-вакцинални покрет“, замислићете јавне протесте, судске случајеве и запаљиве тврдње о вакцинама против ковида-19.

Али претходио им је дуги историјат протеста, међу којима су антивакцинални нереди у Енглеској 1850-тих, Канади 1880-тих и Америци 1890-тих.

У Бостону, у САД, 1905. године, противљење вакцинацији довело је до широко распрострањених протеста и случаја који је завршио на Врховном суду, а који ће прогласити обавезне вакцине уставним.

Да све буде занимљивије, противљење идеји вакцинације постојало је чак и пре самих вакцина.

Вариолација – претходница савременој имунизацији, која је користила материјал из жртава великих богиња да би изазвала мање озбиљну реакцију и имунитет – уведена је у Великој Британији и Америци 1720-тих.

Моментално је изазвала гнев критичара.

У љутитој проповеди из 1722. године названој Опасна и грешна пракса инокулације, енглески свештеник Едмунд Меси је инсистирао да су болести божанске одмазде и казне од Бога.

Свака мера за спречавање великих богиња је суштински „ђавоља работа“ – равна голој бласфемији.

Верско противљење вакцинацији није био једини облик отпора.

Након Џенеровог открића вакцинације, један заједнички архетип био је да имунизације треба избегавати зато што су „неприродне“ – што вакцине чини најновијим жртвама логичке грешке „позивања на природу“ , реторске технике која нешто представља као „добро“ сами тим што је природно (и „лоше“ ако се верује да није).

Ово није логички аргумент – арсеник, ебола и уранијум су савршено природни али се баш и не саветује да их додајете као зачин у ваш здрави доручак.

Неки критичари су такође веровали да вакцина не само да мења вашу одбрану од болести, већ на неки начин трансформише само ваше тело.

На једној илустрацији из 1802. године, пацијенти подвргнути инокулацији од великих богиња приказани су како се претварају у краве.

То спада у порекло „архетипа да вакцине трајно мењају ваш ДНК“, каже Дејвид Горски, хирург и уредник часописа Медицина заснована на науци.

„Они тада нису знали за ДНК, наравно, али идеја да вакцине некако мењају вашу саму суштину је антивацинални архетип који корене вуче из давних времена.“

Тврдње да су вакцине отрови су такође биле честе.

„Боља затвореничка ћелија него отрована беба“ био је транспарент који се често носио на протестима.

Други су тврдили, без доказа, да су вакцинације тајни план доктора да се обогате, упркос томе што су биле доказиво погрешне и увреда за пионире, попут Џенера, који је одбијао да заради на вакцинама.

Многи лекари тога времена били су несрећни због популарности таквих лажних тврдњи.

Ове „неистине... ометају напредак најблиставијих открића до којих се дошло у историји“, пожалио се један лекар Џон Редман Кокс 1802. године.

Његова јадиковка невероватно је слична оној СЗО-а, која је приметила, два века касније:

„Како се поставити према антивакциналном покрету био је проблем још из Џенеровог времена. Најбољи начин на дуже стазе је да се оборе лажни наводи најраније што се може изневши научно валидне податке. То је лакше рећи него урадити, зато што је непријатељ у овој игри игра по правилима која нису генерално гледано научна.“

Али било је и других разлога за антивакциналне кампање.

Један од највећих аргумената потицао је од забринутости због телесне неповредивости и слободе појединаца.

Штавише, антивакциналне лиге први пут су се појавиле као реакција против владиних обавезних вакцинација, али и као отпор против развоја медицинског поља уопште, каже вакцинални научник номинован за Нобелову награду Питер Хотез, професор педијатрије и молекуларне вирусологије на Медицинском колеџу Бејлор у Тексасу, у САД.

Био је то „покрет за слободу здравља који је започео раних 1800-тих као алтернатива научној медицини“, каже Хотез.

Аргумент „личне слободе“, поготово, деловао је посебно привлачно становницима Стокхолма, у Шведској – од којих је само 40 одсто било вакцинисано против великих богиња 1873. године, док је у остатку земље, то било 90 одсто становништва.

Наредне године, Шведску је погодила масовна епидемије великих богиња, што је довело до смрти 330 на сваких 10.000 становника Стокхолма – што је смртност која је била више него 10 пута већа од остатка Шведске.

Након епидемије, дошло је до наглог скока броја људи у Стокхолму који су тражили имунизацију.

Многи исходи јавног здравља поправили су се током 19. века.

Стопа смртности новорођенчади и деце, поготово, доживела је драматичан пад.

За то је у великој мери била заслужна вакцина против великих богиња: будући да је вирус непропорционално убијао децу, заштита од њега била је трансформативна.

Допринос вакцинације унапређењу здравља деце остао је велик у скорашња времена, омогућивши најмање 40 одсто смањене смртности новорођенчади у последњих 50 година.

Ипак, антивакцинални покрет је негирао све доказе ефикасности вакцина, приписујући таква побољшања стварима као што су унапређени санитарни услови.

Крајем 1800-тих у Лестеру, антивакцинални активисти су инсистирали на томе да су карантин и обавезно пријављивање – мере које би требало да буду коришћене уз вакцинацију – довољне саме за себе.

После епидемије из 1894. године, заговорници су прогласили ову стратегију тријумфом: било је заражено 20,5 људи на њих 10.000.

Али они су игнорисали чињеницу да су здравствени радници већ били вакцинисани и да су деца била непропорционално погођена, са две трећине случајева у Лестеру који су били деца.

Поређења ради, Лондон, где је већина становништва била вакцинисана, имао је много мање деце која су се разболела или умрла.

Његова укупна стопа случајева малих богиња такође је била само једна четвртина случајева из Лестера, са 5,5 на 10.000 људи.

А опет, иако је вакцинација учинила велике богиње практично искорењеним у неколико европских земаља, неједнакост у приступу вакцини значила је да болест наставила да хара у сиромашнијим земљама и областима под колонијалном влашћу.

Након што је убила више од два милиона људи годишње до средине 20. века, сконцентрисани светски напор за истребљење болести почео је заправо тек 1959. године.

До 1979. године, стална светска вакцинација је потпуно искоренила ову болест.

Први пут икада, смртоносни вирус је осуђен на историјске уџбенике и шачицу пажљиво контролисаних узорака у лабораторијама за истраживање биолошких опасности.

Боље разумевање имунологије у 20. веку такође је довело до тога да се развије вакцинација против некада свеприсутних болести као што су дечја парализа и мале богиње, спасивши милионе живота годишње до данашњег дана.

До 1994. године, Американци су били потпуно лишени дечје парализе, а Европи се то десило 2002. године.

Антивакцинални активизам, међутим, није нестао.

Уместо тога, успон информационог доба – нарочито интернета – удахнуо је нови живот неким порукама које су први пут ширене још пре 225 година.

У зору рађања друштвених мрежа раних 2000-тих, то се само интензивирало.

Године 2018, девет од 10 одраслих Британаца тврдило је да су вакцине безбедне и ефикасне.

Године 2023, то је било седам Британаца од 10.

Али чак и људи који нису сигурни да ли да верују лажним или обмањујућим тврдњама о вакцинама могу бити погођени њима.

Пука изложеност антивакциналним теоријама завере снажан је предсказивач да ли ће родитељи вакцинисати њихово дете или не.

Године 2019, СЗО је прогласио оклевање према вакцинама једном од 10 највећих претњи по јавно здравље.

Мале богиње, на пример, толико су изузетно заразне да сваки појединачни случај може да доведе до 12-18 нових случајева заражавања, захтевајући да више од 95 одсто популације буде вакцинисано како би пружило зид заштите за угрожене и спречило избијање епидемија (што се често назива „имунитетом крда“).

Године 2000. у САД, висока стопа вакцинисаности значила је да је болест проглашена практично елиминисаном.

Али, у међувремену, покривеност је опала у многим заједницама испод нивоа имунитета крда.

Четврт века касније, САД се бори против убрзаног раста епидемија које су већ изазвале смрт једног невакцинисаног детета – прве педијатријске смрти од 2003, и прве смрти од малих богиња од 2015. године – као и смрт још једне невакцинисане одрасле особе.

У 2025. је број пријављених случајева малих богиња у САД достигао преко 2.200, што је највише у последње 33 године, према подацима института Џонс Хопкинс.

Само у прва три месеца 2026. број оболелих у Сједињеним Државама је 1.567.

Паралелно са САД, у Великој Британији је почетком 2026. године забележно преко 20 случајева менингитиса, због чега су власти покренуле вакцинацију.

Колико год савремено антивакцинални покрет деловао данас, многи од његових аргумената одражавају архетипе викторијанског доба – од аргумента да је свако ко подржава вакцине плаћен од фармацеутске индустрије, до лажне тврдње да су други напреци у јавном здрављу учинили вакцине сувишним.

Популарност ових наратива, каже Горски, подсетник су тврдоглаве упорности здравствених дезинформација.

„Оклевање и страх који воде до ниске стопе вакцинације ђаволски су упорне и хране их сталне дезинформације“, каже он.

Ако ове идеје буду наставиле да се шире, епидемија малих богиња у Америци могла би да представља само почетак.

*Дејвид Роберт Грајмс је ванредни професор јавног здравља на колеџу Тринити у Даблину и аутор књиге Ирационални мајмун: Зашто падамо на дезинформације, теорије завере и пропаганду.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk