Ко су 'Праведници' и која је била њихова улога у спашавању Јевреја од Холокауста

Јасна Ћирић из Ниша је велики део живота посветила документовању и причању прича о људима који су током Другог светског рата ризиковали све како би спасили Јевреје од сигурне смрти.

Крили су их по кућама, на таванима, узимали њихову децу на чување, помагали да добију нова документа, и лажно сведочили за њих.

Од 1998. године до данас, Ћирић је помогла да Медаљу праведника међу нацијама, највеће признање државе Израел нејеврејима широм света који су спашавали Јевреје током Холокауста, понесе 141 држављанин Србије и 49 Босне и Херцеговине.

Ћирић је председница Јеврејске општине Ниш, чији су мајка, баба и деда преживели рат захваљујући породицама Стефановић и Благојевић из Београда.

„Радила сам све само са једним циљем - да људи из Србије који су за време Другог светског рата чували Јевреје (без материјалне накнаде) и који су властите животе и животе чланова породице изложили смртној опасности, буду награђени Медаљом праведника, јер су се они и борили за достојанство других људи", каже Ћирић за ББЦ на српском.

Признање од 1963. године додељује Јад Вашем, меморијални центар у Јерусалиму посвећен сећању на жртве Холокауста, после детаљне провере номинације.

Да би неко био проглашен праведником, неопходно је да испуни низ критеријума: да је активно помагао Јеврејима током Холокауста ризикујући живот, слободу или друштвени положај; да је то чинио без било какве надокнаде и да о његовим поступцима постоје поуздани докази.

Медаљу је до данас укупно примило 28.707 људи из целог света, а 141 праведник долази из Србије, званични су подаци Јад Вашема.

Од сигурне смрти у окупираним деловима данашње Србије сачувано је минимум исто толико људи.

Међу њима је био и Данило Фогел, који се три месеца крио на тавану куће у Земуну, тада на територији квислиншке, усташке творевине Независне Државе Хрватске (НДХ).

Фогел је преживео, али је цела његова ужа и шира фамилија страдала у логорима у Јасеновцу и Старој Градишки, каже један од његових синова Ненад Фогел, данас председник Јеврејске општине Земун.

„Када говоримо о људима широм света који су добили медаљу Праведника, сматрам да је њихова храброст доказ да добро увек побеђује зло", каже Ненад за ББЦ на српском.

На тавану једне земунске виле

Други светски рат у Југославији почео је 6. априла 1941, али су први антисемитски прописи на снагу ступили већ крајем 1940: југословенска влада је донела уредбу којом се Јеврејима забрањује обављање трговачких послова са предметима намењеним људској исхрани, и ограничила њихово школовање - такозвани нумероус цлаусус.

У месецима који су уследили, донете су нове, још строже одредбе - од регистрације код српске полиције и ношења жуте траке са натписом Јуде, до конфискације имовине и одвођења на принудни рад - а потом и у логоре.

У пролеће 1942. године Србија под колаборационистичком владом Милана Недића била је проглашена Judenrein - „очишћеном" од Јевреја.

Ненад Фогел објашњава да је моменат у коме припадници већинског народа одлучују да помогну Јеврејима у Србији био страшан - било је то време ,,својеврсног лова на Јевреје."

„Чак је власт плаћала и новчане накнаде за све оне који би пријавили некога ко је покушавао да побегне од српске полиције.

„Чињеница да је и поред тих страхота било грађана Србије који су рескирали животе и спасавали, често и непознате суграђане јеврејског порекла, подстакла је мене и мог брата Милана да детаљно истражимо ко су били ти храбри људи", каже Фогел.

Резултати њихових истраживања објављени су у две књиге: Праведници из Србије и Праведници без медаље.

Међу онима о чијим подвизима су писали је и Мартина Левец Марковић.

Она је спасила њиховог оца Данила, кријући га чак три месеца на крову куће у Земуну - у којој су у исто време живела ц̌етири висока нацистиц̌ка официра.

Један од њих је био командант земунског аеродрома.

„Моја мама је била племенита, храбра и милостива жена", каже Мартинина ћерка Верица, зубарка у пензији, за ББЦ на српском.

Верица има 79 година, и до пре десет година је живела у кући у којој је њена мајка, тада двадесетогодишња Словенка, крила браћу Јосипа и Бенка Бехерана и Данила Фогела.

Они су крајем јула 1942. успели да избегну хапшење и логоре Јасеновац и Стару Градишку.

„Не знам како су они дошли у ту кућу, али претпостављам да је то било преко неке илегалне организације.

„Мама и ујаци су били антихитлеровски оријентисани", каже Верица Марковић.

Данило, Јосип и Бенко су живели на тавану Мартинине породичне куће, са којег су силазили током дана, када би немачки официри били на послу, ван куће.

„Сва срећа па су на тавану боравили током лета. Да су били током зиме, посмрзавали би се", каже Верица.

Бенко је први напустио склониште и отишао у Београд са лаз̌ним документима.

Данило и Јосип су се после три месеца придружили партизанима.

У партизански одред је убрзо отишла и Мартина, пошто је 1943. откривена њена илегална делатност.

„Није се никада хвалила, била је скромна. Знам да је, поред ове тројице, спасила и једну Јеврејку са троје или четворо деце," додаје Верица.

Мартина је 2000. проглашена Праведницом међу народима.

На додели је била и Верица, која од тада децу тројице Јевреја којима је њена мајка спасила животе зове - „моја полубраћа".

Погледајте видео о обележавању 80. година од пробоја усташког логора Јасеновац

Како је породица Хајон добила ново презиме

Јевреји су тражили разне начине да се спасу од прогона.

Деда Јасне Ћирић Арон Хајон био је пореклом из Зворника.

Са супругом и троје деце се 1938. доселио у Београд.

Почетак рата у Југославији натерао их је на бекство и честе селидбе - најпре у оближње село Вишњицу, па онда у Бијељину, Козлук, Зворник, да би се на крају поново вратили у Београд.

Како би спасио породицу, Арон је решио да извади нова документа која би потврдила да су они Срби избегли из Босне.

За то су му била потребна два сведока, па се за помоћ обратио Богољубу Стевановићу, другу из детињства његове ћерке Матилде.

Богољуб је пристао, и замолио пријатеља Љубу Благојевића да буде други сведок.

Ни Љуба није имао дилему.

Тако је Арон постао Александар, његова супруга Софија Дара, а ћерка Јулијана - Мирјана.

Породица Хајон, сада Марковић, преселила се у Ниш, где је дочекала ослобођење.

Јасна Ћирић је за ову причу сазнала од мајке и потрудила се да имена људи захваљујући којима је њена породица преживела Други светски рат остану заувек упамћена.

„Љуба Благојевић и Богољуб Стевановић су властите животе и животе сопствене породице за време Другог светског рата изложили смртној опасности да би спасили моју маму, бабу и деду: Јулијану, Софију и Арона Хајона", каже она.

Благојевић и Стевановић су Медаље праведника добили 1998. године.

Номиновала их је управо Јасна - биле су то прве две Медаље на којима је радила.

У следеће скоро три деценије, номиноваће још 12 људи, стрпљиво прикупљајући документацију „волонтерски и са пуно добре воље и љубави".

„Написано је на стотине страна, [било је] исто толико непроспаваних ноћи.

„Тражила сам спасиоце, тражила сам спашене Јевреје, такође набављала документацију, фотографије, преводе, изјаве сведока - све што је било могуће искористити за ове хумане људе."

Од укупно девет медаља за спашавање Јевреја које је документовала, четири су отишле у Пирот.

Заједно са историчарима Иваном Тасић и Давором Лазаревићем, Ћирић је недавно објавила књигу „Пироћанци: Праведници међу народима".

Овај град у јужној Србији се по томе посебно издваја.

„Њих деветоро, укупно из Пирота, понело је то признање.

„Тако да је Пирот, по томе, једно од ретких места у Србији, који је успео да изнедри толики број праведника, а оно што је још битније, спашено је отприлике исто толики број чланова јеврејске заједнице", рекао је Давор Лазаревић, директор Историјског архива Пирот и коаутор књиге, на промоцији почетком априла ове године.

Једне ноћи у децембру

Драгутин Ћуковић је мајку Ружицу последњи пут видео на железничкој станици у Лозници једне ноћи у децембру 1943.

Стајао је на перону са Даницом Томић, женом у чијој су се кафани он и мајка крили од Немаца од пролећа 1942, када су из Босне побегли у Србију.

Драгутинова мајка Ружица била је Јеврејка из сарајевске породице Кабиљо, а отац босански Србин.

Мужевљево презиме Ћуковић купило је Ружици неколико година живота током Другог светског рата, објашњава Драгутин у видеу за Шоа Фондацију, америчку организацију посвећену разговорима са преживелима из Холокауста.

Видео је крајичак маминог лица, а и мама је видела њега и махнула му, испричао је на снимку од 5. јуна 1998. овај мушкарац бујне седе косе.

До 1944. остао је у стану у склопу лозничке кафане „Зец", коју су водили Жика и Даница Томић.

Онда је отишао код очеве фамилије у Панчево, где је живео до смрти 2003.

Драгутин није знао да ли је његов и мајчин боравак у кафани и стану породице Томић у Лозници био унапред договорен, нити да ли је ико плаћао за храну и преноћиште.

Неколико година по завршетку рата отишао је у Лозницу да обиђе Даницу и Жику Томић да им се захвали за све што су учинили.

Више од 80 година касније, заједно са колегом из Израела, помогла сам Ружици Ћуковић, Драгутиновој унуци, која је име добила по прабаки, да номинује потомке породице Томић за Медаљу праведника међу народима.

„Послала сам [Јад Вашему] транскрипт Драгутиновог сведочења који се тиче породице Томић, и очекујемо детаље од њих.

„Процес је свакако дуг, тако да још немамо неки закључак", каже 28-годишња Ружица за ББЦ на српском.

Потомци једине ћерке Жике и Данице Томић данас живе у главном граду Црне Горе, Подгорици.

Успела сам да их пронађем захваљујући историчару из лозничког Музеја Јадар.

Јанко Јовановић, универзитетски професор, и праунук Жике и Данице Томић, каже да нико из породице није знао за добро дело које су његови прабаба и прадеда учинили током Другог светског рата.

Били су изненађени, али не сасвим, каже Јовановић, јер се у његовој породици деценијама преноси иста вредност - „да будете човек".

„У том смислу нисам ни могао очекивати да би прабаба и прадеда могли да понесу другачије него онако како јесу."

Уз то, увек вам је драго када чујете да неко лепо говори о вашим прецима, додаје овај шездесетогодишњи професор на Машинском факултету Универзитета у Црној Гори.

У разговору за ББЦ каже да га из Јад Вашема још нису контактирали, али би му значило да стигне позитиван одговор.

„Не због породице, него због Живка и Данице који су актери тога, јер наша заслуга не постоји у томе што су они урадили.

„Нама би то пријало и било би нам на част да на неки начин буде признато", каже Јовановић.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk