Маске: Стари обичај или повод за добар провод

Једном годишње, када се снег отапа и зима полако допусти пролећу да заузме њено место, необичне прилике појављују се у далекој швајцарској долини.

Чегата су људи огрнути у животињске коже, са огромним крављим звонима око струка, и дрвеним маскама које им прекривају лица.

Мануел Блоцер се и данас сећа шта је мислио када их је као дете, први пут видео.

„Био сам уплашен, али сам ипак хтео да их видим. Одакле су се појавили у сред ноћи? Из планине? Где су отишли? Нисам знао."

Обичаји Чегата традиције остали су обавијени велом тајне, али је уметност прављења маски још увек врло жива.

У овој малецкој радионици, Алберт Ебенер прави дрвене маске већ педесет година. Данас, док сече и теше дрво, страшно лице се полако појављује на површини.

На зидовима Албертове радионице, висе маске које имају праве зубе и косу а које су правили његов отац и деда.

„Мислим да је реч о паганском ритуалу," рекао је. „Нешто што има везе са сунцем, и протеривањем зиме."

Током шетње кроз село Кипел у области Лочентал нови детаљи полако искрсавају.

Мало се шта овде променило током векова. Дрво се овде не користи само за израду маски, већ и за куће. Многи су их подигли на дрвене стубове како би се заштитили од најезде мишева. Дрва се користе и за огрев, она су такорећи основни начин заштите од хладних зима.

Ово је била једна од најсиромашнијих швајцарских области, истиче локални туристички водич Адријан Шнајдер, и најобичнија глад би могла да буде основа за настанак Чегата легенде.

„Постоји прича о људима који су живели на сеновитој страни долине и нису имали довољно хране".

„Па су прелазили на сунчану страну, где је било више хране и људи су били богатији - како би крали. „Када би ишли у пљачку, лице су скривали оваквим маскама."

У музеју у Кипелу, традиција старих дрвених маски чува се са великом пажњом. По зидовима су изложене маске које датирају из осамнаестог века.

Антрополог Томас Антониети истиче: „ Оне су прављене од дрвета, да би их људи спаљивали након ношења."

Током дугих хладних зима, имали би времена да направе нове.

Tомас објашњавада да је без обзира на оригиналну Чегата традицију, она постала важан део црквених обичаја.

Обучени у коже животиња, са маскама на лицу, појављују се на почетку фебруара током поклада, и њихов број достиже највећи број током фебруарски карневала који имају религиозни карактер.

„То је била прилика за младе људе да се сретну и упознају", објашњава Томас.

„Тамо би младићи покушавали да флертују са девојкама јер када се једном ожене такве забаве више нису биле за њих."

У Чегата области, двадесетпетогодишњи Мануел Блоцер припрема се за Мрсни четвртак.

Место окупљања обично се чува у тајности, али када се једном нађете унутра, осећај је невероватан.

Много маски и животињских кожа од којих су неке медвеђе, а ту је и снажан стерео систем.

Овде Мануел проводи време са својим друштвом.

Његова Чегата гардероба састоји се од дугих панталона које прекривају и ципеле. У сиромашним селима где би свако имао по један пар ципела, оне су сматране правим благом.

Потом на рамена и руке долази такозвани оквир, како би изгледао крупније ; појас око струка, и на крају, наравно, маска.

Да ли је спреман да изађе и пронађе девојку?

„Не, не", одговара уз осмех. „Овде више не владају ти старински обичаји, модерни смо и ми."

Док су некада у Чегата традицији учествовали само младићи, данас учествују и жене и мушкарци, и старо и младо.

Он одлази у ноћ са остатком групе која је слично одевена, док им маске прекривају лица.

Можда ће појурити неке туристе или лице протрљати снегом, али је главни разлог овог прерушавања да се добро проведу и очувају пламен ове необичне традиције.