'Спремни су да убију за властиту ствар': Шокантна отмица наследнице медијске империје

Црно бела фотографија жене са дужом косом у капуту, која има лисице на рукама, окружена мушкарцем и женом који је држе за подлактице

Аутор фотографије, Getty Images

    • Аутор, Грег Мекевит
  • Време читања: 8 мин

Пети Херст је отела револуционарна група 1974. године, према извештавању ББЦ из тога времена.

Али пре 50 година, 20. марта 1976, проглашена је кривом за прелазак на страну њених отмичара.

„Мама, тата, ја сам са борбеном јединицом која је наоружана аутоматским оружјем".

Пети Херст, 19-годишња студенткиња и наследница медијске империје, отета је у фебруару 1974. године из њеног стана надомак кампуса у Берклију, у Калифорнији.

Само мало више од недељу дана касније, аудио снимак њеног гласа обавестио је њену породицу да је још жива.

Била је то она врста сценарија која се често описује као ноћна мора сваког родитеља, али необични детаљи били су истински јединствени.

Уз састојке порекла из високог друштва, психолошку трауму и радикално насиље, патња Пети Херст је заокупила машту Америке и парирала расплету афере Вотергејт што се тиче телевизијског извештавања.

Кад је снимљена на сигурносној камери током пљачке банке како држи митраљез два месеца након отмице, био је то запањујући развој догађаја.

Је ли јој био испран мозак или је била вољна саучесница?

Њени отмичари били су у опскурној ултралевичарској Симбионистичкој ослободилачкој армији, илити СЛА, једној од многих малих радикалних група из тога времена.

Извештавајући за ББЦ, амерички дописник Џон Хамфрис рекао је да се мало тога знало о групи „сем онога што су написали сами о себи у разним њиховим објавама. То и чињеница да су чланови СЛА спремни да почине убиство за њихову ствар.“

Прва жртва групе био је Маркус Фостер, функционер школства из Оукленда, чији је наводни злочин био тај што је покушао да уведе обезбеђење у локалне средње школе.

Убијен је на лицу места мецима умоченим у цијанид у новембру 1973. године.

„У случају Пети Херст, друге жртве ове групе“, рекао је Хемфрис.

„Њен злочин је био напросто чињеница да је рођена у породици Херст, неизмерно богатој, и преко њене контроле над новинским медијима, неизмерно моћној: породици која за СЛА мора да је била симбол управо оног капиталистичког друштва за које тврди да намерава да га уништи.“

Отац Пети Херст Рандолф био је уредник Сан Франциско егземинера и шеф породичне медијске династије.

Њен деда Вилијам Рандолф Херст био је новински тајкун чији је живот искористио режисер Орсон Велс као слободну инспирацију за Грађанина Кејна.

Громогласни наслови и острашћено приповедање на којем је Херст засновао властиту империју испливало је на површину деценијама касније у нападном телевизијском извештавању о отмици његове унуке.

Полицијска фотографија жене фронтално и из профила

Аутор фотографије, Getty Images

У року од неколико дана од отмице, СЛА је почела да шаље снимке са касетофона медијским кућама захтевајући да породица Херст финансира програм масивне дистрибуције хране за сиромашне у Калифорнији.

Вођа СЛА Доналд „Чинкве“ Дефриз рекао је у поруци Херстовима да је „прилично спреман да погуби њихову ћерку како би спасао животе изгладнелих мушкараца, жена и деце свих раса“.

На касети је био и глас Пети Херст лично како поручује родитељима да је са наоружаном групом.

„И ови људи нису само гомила лудака. Били су веома искрени према мени, али посебно су спремни да умру за оно што раде.“

На другом снимку четири дана касније, она је рекла: „Заиста је депресивно слушати људе како говоре о мени као да сам мртва“.

Херстови су пристали на захтев СЛА да поделе храну у вредности од два милиона долара, што је било названо најбизарнијим откупом за отмицу икада исплаћеним.

Џон Хамфрис из ББЦ-ја приметио је како би „оригинални Вилијам Рандолф Херст, арогантни реакционар који је једном изјавио како су само богати људи занимљиви, вероватно сматрао ову ситуацију невероватном.“

Пунктови за дељење хране отворени су у сиромашним деловима широм Лос Анђелеса и Сан Франциска, са дугим редовима који су се формирали како би људи преузели кеса са ћуретином, хлебом, млеком, јајима, воћем и поврћем.

'Изабрала сам да останем и да се борим'

У неким банкама хране, дошло је до сцена хаоса.

У Оукленду, маса од 5.000 људи се разбеснела кад су организатори почели да бацају следовања кроз прозор.

Један полицајац је био избоден, а један припадник масе онесвешћен док су људи бацали конзерве хране назад.

Многи од оних који је требало да извуку највише користи од свега су одбили ту помоћ, рекавши да су запањени тактиком СЛА.

Један становник Лос Анђелеса је рекао: „Мени је људски живот малко вреднији од кесе са намирницама."

Херст, која је после месец дана трпљења интензивног психолошког притиска док су је скривали у претрпаним сигурним кућама групе, могла је да се чује на још једном снимку како описује програм помоћи као „праву катастрофу“, са већином хране лошег квалитета.

„Свакако није звучало као она врста хране коју је наша породица навикла да једе“, рекла је она.

Да ли је и даље говорила под притиском?

Недељама касније, 3. априла 1974, уследио је шокантни снимак Пети Херст: „Добила сам избор да, под један, будем пуштена у безбедној области, или, под два, да се придружим снагама Симбионистичке ослободилачке армије, и да се борим за своју слободу и слободу свих потлачених људи. Изабрала сам да останем и борим се.“

Открила је да ју је СЛА преименовала у Тању, по немачко-јеврејској герилки која се борила раме уз раме са марксистичким револуционарем и лидером Че Геваром у Боливији.

Уз касету је био приложен плакат на ком је она приказана у пуној ратној опреми, носећи аутоматско оружје испред амблема СЛА, седмоглаве кобре.

Рандолф Херст који у то није поверовао, рекао је новинарима: „Имали смо је 20 година, а они су је имали 60 дана, и ја не верујем да она може да промени своју филозофију толико брзо или толико трајно.“

Њена мајка Кетрин се сложила с тим.

„Познајем моју девојчицу веома добро и знам да се никада не би придружила организацији као што је та, а да на то није била присиљена“, рекла је.

Петнаестог априла 1974, Пети Херст се од жртве претворила у бегунца кад је снимак са сигурносне камере током пљачке банке показао да држи аутоматско оружје.

За јавност, то је било опојно: да ли је заиста пригрлила екстремизам или јој је био испран мозак?

Медији и органи јавног реда и мира били су једнако подељени око тога.

На снимку објављеном недељу дана касније, била је непоколебљива:

„За све оне људе који и даље верују да ми је испран мозак или да сам мртва, не видим смисао да даље браним сопствене ставове... Ја сам војникиња у Народној армији.“

Неколико дана касније одрекла се вереника Стивена Вида, који је био са њом кад је отета, као „сексистичке, ејџистичке свиње.“

Будући да су је толики ловили, СЛА се преселила из Сан Франциска у Комптон, у јужном Лос Анђелесу.

ФБИ је опколио њихово скровиште 17. маја 1974, пошто је добио дојаву да неки наоружани људи превозе тешко наоружање.

Телевизијске екипе су нањушиле стварање опсаде и појуриле на лице места.

Након што је полиција испалила гранате са сузавцем у зграду, и размењена је ватра, кућа се запалила.

Шест чланова СЛА умрло је у пожару, међу њима и неки од отмичара Пети Херст.

Пети Херст је ухапшена 1975, пошто је провела у бекству више од годину дана

Читав ватрени обрачун био је преношен на националној телевизији, први обрачун који је емитован уживо у неким вестима.

Нико од гледалаца нити из полиције није био свестан да Пети Херст није била ни близу те сцене, већ је гледала пренос из мотелске собе близу Дизниленда.

Неколико неиздрживих сати, њени родитељи нису знали да ли је жива или мртва

Седмогодишња затворска казна

На њеном последњем снимку на касети, од 7. јуна 1974, одржала је посмртно слово онима који су погинули у обрачуну.

„Желим да говорим о томе како сам познавала наших шест убијених другова, зато што су медији фашистичких свиња наравно представили типично извитоперену слику о овој предивној браћи и сестрама“, рекла је она.

Након тога је нагло утихнула.

Провела је у бекству више од годину дана, све док, 18. септембра 1975, није била ухапшена у Сан Франциску.

Кад су је полицајци питали за њено занимање, одговорила им је са: „Урбана герилка.“

У време њеног суђења за оружану пљачку банке, променила је песму.

Њена одбрана тврдила је да јој је прећено смрћу, да је била сексуално напаствована и да јој је испран мозак кроз „принудно убеђивање“.

Описана је као трауматизована жртва која је пристала да се прикључи активностима СЛА из пуког инстинкта за преживљавањем.

Њени адвокати су тврдили да је патила од Стокхолмског синдрома – контроверзног појма који је био скован у то време да би објаснио ирационална топла осећања неких отетих према њиховим отмичарима.

Тужилаштво је одговорило снимцима и фотографијама на којима се види да она учествује у злочинима, говори течном реториком СЛА и одбија прилике да побегне.

Они су инсистирали да је наступала добровољно или макар свесно.

Током читавог суђења, Херст је седела круто, често делујући тупо и одузето.

Одбрана је тврдила да је ово понашање последица трауме.

Тужилаштво је тврдило да оно одражава њену незаинтересованост.

Пре педесет година, 20. марта 1976, порота ју је прогласила кривом после суђења које је потрајало седам недеља.

Осуђена је на седам година у федералном затвору, мада је председник Џими Картер смањио њену казну на 22 месеца.

Године 2001, председник Бил Клинтон ју је потпуно помиловао.

Херст се скрасила и почела да живи мирнијим животом, удавши се за властитог телохранитеља два месеца након што је пуштена из затвора.

Упознала га је први пут 1976, кад је била пуштена уз кауцију док се чекао одговор на жалбу на пресуду.

Бавила се писањем и глумом, а касније ју је тумачила Наташа Ричардсон у биографском филму из 1988. заснованом на њеној аутобиографији.

Појавила се у неколико филмова Џона Вотерса , провокативног сценаристе и режисера, након што га је упознала током промоционог путовања на Кански филмски фестивал.

Године 1981, док је промовисала аутобиографију, интервјуисала ју је Барбара Волтерс са АБЦ њуза.

Рекла јој је да током времена проведеног са СЛА није веровала да јој је био испран мозак, али да је у међувремену променила мишљење.

„Имам прилично јаку личност“, рекла је.

„Не волим да мислим о себи као о неком ко може лако да се сломи или ко је довољно слаб да га други контролишу, а опет су они то могли, и то су и учинили.“

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk