Misterija Bigfuta: Postoji li takvo stvorenje i ko su ljudi koji ga love

Bilo da je u pitanju podvala ili još neotkrivena vrsta, misterija i mitologija oko Bigfuta (Veliko stopalo) već decenijama zaokupljaju maštu ljudi.

Bigfut (Bigfoot), poznat i kao Saskvač/Saskvoč, koji se smatra kulturnom ikonom, dospeo je u žižu javnosti kada je 1967. godine u američkoj saveznoj državi Kaliforniji snimljen zrnasti video-zapis na kojem se vidi oko 2,1 metar visoka, majmunolika figura kako hoda uspravno i osvrće se ka kameri.

Međutim, ne postoje čvrsti dokazi, a rasprava o postojanju ovog stvorenja traje već gotovo 60 godina.

Čuveni prirodnjak Dejvid Atenboro podržava mogućnost postojanja Jetija ili „užasnog snežnog čoveka" i Bigfuta, dok su drugi istraživači skeptični.

Da bi razumeli tu fascinaciju, dvojica sociologa razgovarala su sa više od 160 lovaca na Bigfuta koji se ozbiljno bave prikupljanjem dokaza da to stvorenje zaista postoji.

„Bigfut postoji, makar kao poznati fenomen oko kojeg ljudi organizuju njihove živote", kaže Džejmi Luis, sociolog na Kardifskom univerzitetu u Velsu.

„Ono što nikada ne bih dovodio u pitanje jeste posvećenost velikog broja lovaca na Bigfuta".

Luis i Endrju Bartlet sa Šefildskog univerziteta u Engleskoj su tri godine zajedno intervjuisali ljude koje veruju u postojanje Bigfuta, naučnike i skeptike za njihovu, nedavno objavljenu knjigu Bigfooters and Scientific Inquiry (Lovci na Bigfuta i naučna istraživanja).

Luis kaže da istraživači „danima, nedeljama, a ponekad i mesecima" borave u gustim šumama Severne Amerike, „a mnogi su podstaknuti susretima iz detinjstva ili ih je u ovu potragu uvukao neko blizak".

„Govorimo o hiljadama ljudi.

„Ali postoji nekoliko stotina zaista ozbiljnih, od kojih sam verovatno intervjuisao barem polovinu", kaže Luis.

Kada idu u ekspedicije u prostrana i ponekad opasna područja, lovci na Bigfuta koriste dronove, infracrvene kamere, audio-snimače, i materijale za pravljenje odlivaka otisaka stopala.

Pokušavaju i da oponašaju „pozive" Bigfuta, jer postoji verovanje da on može da komunicira zvukovima koji su slični zavijanju i udaranjem o drveće.

Lovci na Bigfuta su uglavnom sredovečni beli muškarci, često bivši pripadnici vojske, koji žive u seoskim područjima i rade fizičke poslove, kaže Luis.

Tu zajednicu odlikuju „muška energija i pionirski duh", dodaje.

„Veliki deo toga je, na neki način, pokušaj da se ponovo začara svet.

„Ideja da u Sjedinjenim Američkim Državama (SAD) i dalje živi majmun koji je visok oko 2,5 metra, a da nije poznat nauci je prilično očaravajuća".

Bigfut je bio tema brojnih dokumentarnih filmova, a smatra se da postoje hiljade ljudi koji veruju da ovo stvorenje postoji.

Prema istraživanju međunarodne agencije za istraživanje tržišta YouGov iz 2021, skoro četvrtina Amerikanaca veruje da Bigfut verovatno ili sigurno postoji.

Oni koji veruju da postoji, mogu da se podele u dve grupe, kaže Luis.

Apers (ape - u prevodu majmun) veruju da je Bigfut jednostavno primat nepoznat nauci, dok druga takozvani Woo-Woos (sujeverje, koji veruju u mistično, natprirodno i pseudonauku) smatraju da je Bigfut neka vrsta međudimenzionalnog putnika, svojevrsni vanzemaljac.

Njihovo istraživanje je bilo usredsređeno na prvu grupu, koji „nisu protiv nauke, ali jesu protiv elitizma i establišmenta".

Lovci na Bigfuta su čak napravili sopstvene DNK komplete za testiranje uzoraka dlaka koje pronalaze, ali su prikupili i dokaze koji ne mogu lako da se objasne, kaže Bartlet.

Neki od tih dokaza su tragovi zabeleženi na stazama ili infracrvenim kamerama, zavijanje i svedočenja očevidaca, na osnovu kojih lovci na Bigfuta razvijaju hipoteze o „anatomiji, ponašanju, društvenosti, i nivou inteligencije" tog stvorenja.

Glen Adkins, 59-godišnjak iz savezne američke države Ohaja, istražuje ovo stvorenje više od 30 godina.

Ohajo je na četvrtom mestu u svetu po broju prijavljenih susreta sa Bigfutom.

Adkins kaže da je tokom tri decenije video kako se menja stav prema lovu na Bigfuta, i da je ranije bio ismevan zbog njegove fascinacije, koja je počela kada je imao oko devet godina.

„Prvi put sam se licem u lice susreo Bigfutom 1992, tokom kampovanja sa prijateljem", tvrdi Adkins.

„Stajao je tu i gledao nas... naravno, obojica smo se ukočili.

„Poslednje o čemu sam razmišljao je da ga fotografišem, jer se odjednom nađete u prisustvu nečeg neverovatnog.

„Ne možete ni da zamislite koliko je veliki".

Adkins kaže da je primat bio visok između 2,1 i 2,4 metra i delovao je da je veoma težak.

„Kada je duboko udahnuo, video sam kako mu se telo gotovo podiže dok uzima vazduh, i pomislio sam: 'O, Bože, usisaće sav vazduh odavde i ja neću imati šta da udišem'.

„Bio je jednostavno toliko veliki i impresivan".

Susret nije trajao više od deset sekundi, kaže on, ali je imao osećaj da je trajao mnogo duže i da „nije znao šta da radi".

Adkins kaže da je kasnije uočio razne tragove Bigfuta - neidentifikovani izmet, neobične glasove i ostatke životinja koje su raskomadane na način koji bi zahtevao ogromnu snagu.

Mart je bio „uzbudljiv period", kaže Adkins, jer je bio na terenu sa Društvom lovaca na Bigfuta, prateći izveštaje o mnogim grupnim opažanjima na severoistoku američke države Ohaja tokom samo nedelju dana.

Iako se godinama penje po planinama, Adkins veruje da „Bigfuta ne pronalazite vi, Bigfuta pronalazi vas".

Čak i kada bi se ispostavilo da Bigfut ne postoji ili da je u pitanju prevara, to ne bi smatrao izgubljenim vremenom, jer je u šumama video neke od najčudesnijih prizora.

Ipak, voleo bi da ljudi na ovu misteriju gledaju otvorenijeg uma.

„Ljudi vole da se podsmevaju stvarima koje ne poznaju".

U dokumentarcu Priroda (Nature) na javnoj američkoj TV mreži PBS-u, Dejvid Atenboro govorio je o gigantopitekusu, ogromnom majmunu koji je postojao pre između šest i pet miliona godina.

Neki su ga opisali kao najvećeg majmuna koji je ikada postojao.

Istraživanja ukazuju da je naseljavao travnate predele u južnoj Kini i da je „mogao da dostigne visinu od tri metra, što znači da je bio osam puta teži od mene", rekao je Atenboro.

„A ako ste toliko teški, ne provodite mnogo vremena penjući se po drveću, jer ne može da vas izdrži.

„Zato je verovatno da su mu ruke bile prilično kratke i da je hodao uspravno".

Organizacija za istraživanje Bigfuta na terenu (BFRO) u njenoj bazi podataka na internetu ima više od 5.000 prijavljenih opažanja.

Američka država Vašington se često smatra „svetskom prestonicom Bigfuta", gde je zabeleženo 730 opažanja, prema evidenciji BFRO-a.

Međutim, za Bigfutom se ne traga samo u Severnoj Americi, jer lovaca ima i u Australiji, pa čak i u Ujedinjenom Kraljevstvu (UK).

Bartlet kaže da su lovci na Bigfuta „prilično otvoreni prema ideji da su mnoga od tih opažanja zapravo pogrešna identifikacija".

„To mogu da budu ljudi koje je uplašio medved ili los, jer jednostavno nisu navikli na šumsko okruženje.

„Svesni su i da ima onih koji, da tako kažem, 'mute vodu' prevarama i podvalama, praveći lažne otiske stopala".

Njihovo istraživanje ugrožavaju i oni koji žele brzu popularnost na internetu, i oni koji namerno stvaraju lažne dokaze kako bi obmanuli lovce na Bigfuta, objašnjava Bartlet.

Džejmi Luis priznaje da su neke priče svedoka bile ubedljive i da su „uticale na njega" dok ih je razmatrao, pre nego što bi se uključio njegov razum.

Luis, koji sebe opisuje kao „romantičnog skeptika", kaže da su mnogi sagovornici bili „izuzetno rečiti".

„Razgovori nisu bili potpuno nelogični, naprotiv, bilo je logike… njihova posvećenost bila je očigledna.

„Bilo je i onih koji su bili otvoreni prema mogućnosti da Bigfut ne postoji, ali su samo želeli da ih nauka shvati ozbiljno.

„Video sam da je rad koji su uložili da se pozicioniraju kao ljudi koji veruju da ovo stvorenje postoji, koji ozbiljno veruju, prilično ubedljiv.

„I to je za mene bio jedan od uverljivijih aspekata slušanja njihovih priča".

BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk