Ko su 'Pravednici' i koja je bila njihova uloga u spašavanju Jevreja od Holokausta

Jasna Ćirić iz Niša je veliki deo života posvetila dokumentovanju i pričanju priča o ljudima koji su tokom Drugog svetskog rata rizikovali sve kako bi spasili Jevreje od sigurne smrti.

Krili su ih po kućama, na tavanima, uzimali njihovu decu na čuvanje, pomagali da dobiju nova dokumenta, i lažno svedočili za njih.

Od 1998. godine do danas, Ćirić je pomogla da Medalju pravednika među nacijama, najveće priznanje države Izrael nejevrejima širom sveta koji su spašavali Jevreje tokom Holokausta, ponese 141 državljanin Srbije i 49 Bosne i Hercegovine.

Ćirić je predsednica Jevrejske opštine Niš, čiji su majka, baba i deda preživeli rat zahvaljujući porodicama Stefanović i Blagojević iz Beograda.

„Radila sam sve samo sa jednim ciljem - da ljudi iz Srbije koji su za vreme Drugog svetskog rata čuvali Jevreje (bez materijalne naknade) i koji su vlastite živote i živote članova porodice izložili smrtnoj opasnosti, budu nagrađeni Medaljom pravednika, jer su se oni i borili za dostojanstvo drugih ljudi", kaže Ćirić za BBC na srpskom.

Priznanje od 1963. godine dodeljuje Jad Vašem, memorijalni centar u Jerusalimu posvećen sećanju na žrtve Holokausta, posle detaljne provere nominacije.

Da bi neko bio proglašen pravednikom, neophodno je da ispuni niz kriterijuma: da je aktivno pomagao Jevrejima tokom Holokausta rizikujući život, slobodu ili društveni položaj; da je to činio bez bilo kakve nadoknade i da o njegovim postupcima postoje pouzdani dokazi.

Medalju je do danas ukupno primilo 28.707 ljudi iz celog sveta, a 141 pravednik dolazi iz Srbije, zvanični su podaci Jad Vašema.

Od sigurne smrti u okupiranim delovima današnje Srbije sačuvano je minimum isto toliko ljudi.

Među njima je bio i Danilo Fogel, koji se tri meseca krio na tavanu kuće u Zemunu, tada na teritoriji kvislinške, ustaške tvorevine Nezavisne Države Hrvatske (NDH).

Fogel je preživeo, ali je cela njegova uža i šira familija stradala u logorima u Jasenovcu i Staroj Gradiški, kaže jedan od njegovih sinova Nenad Fogel, danas predsednik Jevrejske opštine Zemun.

„Kada govorimo o ljudima širom sveta koji su dobili medalju Pravednika, smatram da je njihova hrabrost dokaz da dobro uvek pobeđuje zlo", kaže Nenad za BBC na srpskom.

Na tavanu jedne zemunske vile

Drugi svetski rat u Jugoslaviji počeo je 6. aprila 1941, ali su prvi antisemitski propisi na snagu stupili već krajem 1940: jugoslovenska vlada je donela uredbu kojom se Jevrejima zabranjuje obavljanje trgovačkih poslova sa predmetima namenjenim ljudskoj ishrani, i ograničila njihovo školovanje - takozvani numerous clausus.

U mesecima koji su usledili, donete su nove, još strože odredbe - od registracije kod srpske policije i nošenja žute trake sa natpisom Jude, do konfiskacije imovine i odvođenja na prinudni rad - a potom i u logore.

U proleće 1942. godine Srbija pod kolaboracionističkom vladom Milana Nedića bila je proglašena Judenrein - „očišćenom" od Jevreja.

Nenad Fogel objašnjava da je momenat u kome pripadnici većinskog naroda odlučuju da pomognu Jevrejima u Srbiji bio strašan - bilo je to vreme ,,svojevrsnog lova na Jevreje."

„Čak je vlast plaćala i novčane naknade za sve one koji bi prijavili nekoga ko je pokušavao da pobegne od srpske policije.

„Činjenica da je i pored tih strahota bilo građana Srbije koji su reskirali živote i spasavali, često i nepoznate sugrađane jevrejskog porekla, podstakla je mene i mog brata Milana da detaljno istražimo ko su bili ti hrabri ljudi", kaže Fogel.

Rezultati njihovih istraživanja objavljeni su u dve knjige: Pravednici iz Srbije i Pravednici bez medalje.

Među onima o čijim podvizima su pisali je i Martina Levec Marković.

Ona je spasila njihovog oca Danila, krijući ga čak tri meseca na krovu kuće u Zemunu - u kojoj su u isto vreme živela četiri visoka nacistička oficira.

Jedan od njih je bio komandant zemunskog aerodroma.

„Moja mama je bila plemenita, hrabra i milostiva žena", kaže Martinina ćerka Verica, zubarka u penziji, za BBC na srpskom.

Verica ima 79 godina, i do pre deset godina je živela u kući u kojoj je njena majka, tada dvadesetogodišnja Slovenka, krila braću Josipa i Benka Beherana i Danila Fogela.

Oni su krajem jula 1942. uspeli da izbegnu hapšenje i logore Jasenovac i Staru Gradišku.

„Ne znam kako su oni došli u tu kuću, ali pretpostavljam da je to bilo preko neke ilegalne organizacije.

„Mama i ujaci su bili antihitlerovski orijentisani", kaže Verica Marković.

Danilo, Josip i Benko su živeli na tavanu Martinine porodične kuće, sa kojeg su silazili tokom dana, kada bi nemački oficiri bili na poslu, van kuće.

„Sva sreća pa su na tavanu boravili tokom leta. Da su bili tokom zime, posmrzavali bi se", kaže Verica.

Benko je prvi napustio sklonište i otišao u Beograd sa lažnim dokumentima.

Danilo i Josip su se posle tri meseca pridružili partizanima.

U partizanski odred je ubrzo otišla i Martina, pošto je 1943. otkrivena njena ilegalna delatnost.

„Nije se nikada hvalila, bila je skromna. Znam da je, pored ove trojice, spasila i jednu Jevrejku sa troje ili četvoro dece," dodaje Verica.

Martina je 2000. proglašena Pravednicom među narodima.

Na dodeli je bila i Verica, koja od tada decu trojice Jevreja kojima je njena majka spasila živote zove - „moja polubraća".

Pogledajte video o obeležavanju 80. godina od proboja ustaškog logora Jasenovac

Kako je porodica Hajon dobila novo prezime

Jevreji su tražili razne načine da se spasu od progona.

Deda Jasne Ćirić Aron Hajon bio je poreklom iz Zvornika.

Sa suprugom i troje dece se 1938. doselio u Beograd.

Početak rata u Jugoslaviji naterao ih je na bekstvo i česte selidbe - najpre u obližnje selo Višnjicu, pa onda u Bijeljinu, Kozluk, Zvornik, da bi se na kraju ponovo vratili u Beograd.

Kako bi spasio porodicu, Aron je rešio da izvadi nova dokumenta koja bi potvrdila da su oni Srbi izbegli iz Bosne.

Za to su mu bila potrebna dva svedoka, pa se za pomoć obratio Bogoljubu Stevanoviću, drugu iz detinjstva njegove ćerke Matilde.

Bogoljub je pristao, i zamolio prijatelja Ljubu Blagojevića da bude drugi svedok.

Ni Ljuba nije imao dilemu.

Tako je Aron postao Aleksandar, njegova supruga Sofija Dara, a ćerka Julijana - Mirjana.

Porodica Hajon, sada Marković, preselila se u Niš, gde je dočekala oslobođenje.

Jasna Ćirić je za ovu priču saznala od majke i potrudila se da imena ljudi zahvaljujući kojima je njena porodica preživela Drugi svetski rat ostanu zauvek upamćena.

„Ljuba Blagojević i Bogoljub Stevanović su vlastite živote i živote sopstvene porodice za vreme Drugog svetskog rata izložili smrtnoj opasnosti da bi spasili moju mamu, babu i dedu: Julijanu, Sofiju i Arona Hajona", kaže ona.

Blagojević i Stevanović su Medalje pravednika dobili 1998. godine.

Nominovala ih je upravo Jasna - bile su to prve dve Medalje na kojima je radila.

U sledeće skoro tri decenije, nominovaće još 12 ljudi, strpljivo prikupljajući dokumentaciju „volonterski i sa puno dobre volje i ljubavi".

„Napisano je na stotine strana, [bilo je] isto toliko neprospavanih noći.

„Tražila sam spasioce, tražila sam spašene Jevreje, takođe nabavljala dokumentaciju, fotografije, prevode, izjave svedoka - sve što je bilo moguće iskoristiti za ove humane ljude."

Od ukupno devet medalja za spašavanje Jevreja koje je dokumentovala, četiri su otišle u Pirot.

Zajedno sa istoričarima Ivanom Tasić i Davorom Lazarevićem, Ćirić je nedavno objavila knjigu „Piroćanci: Pravednici među narodima".

Ovaj grad u južnoj Srbiji se po tome posebno izdvaja.

„Njih devetoro, ukupno iz Pirota, ponelo je to priznanje.

„Tako da je Pirot, po tome, jedno od retkih mesta u Srbiji, koji je uspeo da iznedri toliki broj pravednika, a ono što je još bitnije, spašeno je otprilike isto toliki broj članova jevrejske zajednice", rekao je Davor Lazarević, direktor Istorijskog arhiva Pirot i koautor knjige, na promociji početkom aprila ove godine.

Jedne noći u decembru

Dragutin Ćuković je majku Ružicu poslednji put video na železničkoj stanici u Loznici jedne noći u decembru 1943.

Stajao je na peronu sa Danicom Tomić, ženom u čijoj su se kafani on i majka krili od Nemaca od proleća 1942, kada su iz Bosne pobegli u Srbiju.

Dragutinova majka Ružica bila je Jevrejka iz sarajevske porodice Kabiljo, a otac bosanski Srbin.

Muževljevo prezime Ćuković kupilo je Ružici nekoliko godina života tokom Drugog svetskog rata, objašnjava Dragutin u videu za Šoa Fondaciju, američku organizaciju posvećenu razgovorima sa preživelima iz Holokausta.

Video je krajičak maminog lica, a i mama je videla njega i mahnula mu, ispričao je na snimku od 5. juna 1998. ovaj muškarac bujne sede kose.

Do 1944. ostao je u stanu u sklopu lozničke kafane „Zec", koju su vodili Žika i Danica Tomić.

Onda je otišao kod očeve familije u Pančevo, gde je živeo do smrti 2003.

Dragutin nije znao da li je njegov i majčin boravak u kafani i stanu porodice Tomić u Loznici bio unapred dogovoren, niti da li je iko plaćao za hranu i prenoćište.

Nekoliko godina po završetku rata otišao je u Loznicu da obiđe Danicu i Žiku Tomić da im se zahvali za sve što su učinili.

Više od 80 godina kasnije, zajedno sa kolegom iz Izraela, pomogla sam Ružici Ćuković, Dragutinovoj unuci, koja je ime dobila po prabaki, da nominuje potomke porodice Tomić za Medalju pravednika među narodima.

„Poslala sam [Jad Vašemu] transkript Dragutinovog svedočenja koji se tiče porodice Tomić, i očekujemo detalje od njih.

„Proces je svakako dug, tako da još nemamo neki zaključak", kaže 28-godišnja Ružica za BBC na srpskom.

Potomci jedine ćerke Žike i Danice Tomić danas žive u glavnom gradu Crne Gore, Podgorici.

Uspela sam da ih pronađem zahvaljujući istoričaru iz lozničkog Muzeja Jadar.

Janko Jovanović, univerzitetski profesor, i praunuk Žike i Danice Tomić, kaže da niko iz porodice nije znao za dobro delo koje su njegovi prababa i pradeda učinili tokom Drugog svetskog rata.

Bili su iznenađeni, ali ne sasvim, kaže Jovanović, jer se u njegovoj porodici decenijama prenosi ista vrednost - „da budete čovek".

„U tom smislu nisam ni mogao očekivati da bi prababa i pradeda mogli da ponesu drugačije nego onako kako jesu."

Uz to, uvek vam je drago kada čujete da neko lepo govori o vašim precima, dodaje ovaj šezdesetogodišnji profesor na Mašinskom fakultetu Univerziteta u Crnoj Gori.

U razgovoru za BBC kaže da ga iz Jad Vašema još nisu kontaktirali, ali bi mu značilo da stigne pozitivan odgovor.

„Ne zbog porodice, nego zbog Živka i Danice koji su akteri toga, jer naša zasluga ne postoji u tome što su oni uradili.

„Nama bi to prijalo i bilo bi nam na čast da na neki način bude priznato", kaže Jovanović.

BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk