Фото-дневник „Авганистан изблиза“: Сви путеви воде у Кабул

У трећем наставку серијала, фотограф Константин Новаковић води нас са севера Авганистана у главни град Кабул.

Аутор фотографије, Konstantin Novakovic/BBC

Потпис испод фотографије, Обзиром да је и у време моје посете Авганистан био ратна зона, безбедносну ситуацију сам пратио месецима унапред и пажљиво се спремао за пут. О турбулетној ратној историји земље сведочи и уништена совјетска оклопна техника која се може и даље видети покрај главног пута у долини Пањшир на путу са севера до главног града Кабула.

Аутор фотографије, Konstantin Novakovic/BBC

Потпис испод фотографије, Конвој камиона на магистралном путу АХ76 који спаја север Авганистана са Кабулом. Значајан део половних возила на авганистанским друмовима долази из Европе, а натпис на првом камиону указује на могуће порекло из неке од земаља бивше Југославије.

Аутор фотографије, Konstantin Novakovic/BBC

Потпис испод фотографије, Из Кабула нам деценијама стижу најстрашније вести о ратним разарањима. Упркос таквој увреженој представи као и свим недаћама које су га задесиле у новијој историји, главни град Авганистана је у време моје посете (2013) био динамичан вишемилионски град који се убрзано развијао и био магнет за раднике мигранте из сиромашних, руралних подручја ове велике земље. Током историје, Кабул је због географског положаја представљао значајну тачку на мапи Азије и био важна одредница на размеђи трговачких путева. Панорамом града доминирају брда Асамаи (лево) и Шир Дарваза (десно), између којих тече река Кабул. На њиховим падинама никла су бројна насеља у којима се живи без текуће воде и канализације. Пренасељеност и неадекватна инфтаструктура представљају значајан проблем у граду чија популација премашује четири милиона становника.

Аутор фотографије, Konstantin Novakovic/BBC

Потпис испод фотографије, Палата Дарул Аман саграђена је двадесетих година прошлог века у време Аминулаха Кана, првог краља Авганистана чија је владавина обележена модернизацијом земље и приближавањем западу. Пошто је претрпела тешка оштећења током сукоба деведесетих и деценијама стајала великој мери разрушена, обнова и рестаурација овог монументалног здања завршена је пре две године.

Аутор фотографије, Konstantin Novakovic/BBC

Потпис испод фотографије, Недалеко од центра града налазе се Бабурови вртови, ретка оаза мира и зеленила у узаврелом граду. Бабур, родоначелник династије Могула који је за прву престоницу изабрао Кабул наложио је изградњу овог вртног комплекса о чему сведочи у Бабурнами, књизи његових мемоара. У оквиру комплекса налази се и његова гробница уоквирена парапетима од белог мермера.

Аутор фотографије, Konstantin Novakovic/BBC

Потпис испод фотографије, Призор из базара на отвореном у центру града. Услед недостатка адекватне инфаструктуре санитарни услови у већем делу Кабула су изузетно лоши, а током кишних периода године редовно долази до изливања фекалних вода из отворених канализационих канала какви су још увек распрострањени у градовима Авганистана. У то време још није било апликација нити сајтова који омогућавају праћење ситуације на терену, па сам се ослањао на мапе које би повремено објављивале неке од међународних организација, путничке форуме, групе на Фејсбуку, а ступио сам у контакт и сам Авганистанцима путем путничке мреже 'CouchSurfing'. Путујући на неконвенционалан начин имао сам прилику да доживим Кабул, као и остатак земље из угла који се ретко коме пружа, боравивши у кућама и становима домаћина са којима сам остварио искрена пријатељства. Током читавог боравка слободно сам шетао улицама и комуницирао са локалцима. Ниједном нисам срео странца на улици, са изузетком оних које сам виђао у блиндираним возилима.

Аутор фотографије, Konstantin Novakovic/BBC

Потпис испод фотографије, Продавац у Ка Фароши, делу базара у старом делу града специјализованом за продају птица. У његовим уским улицама налазе се десетине продавница са понудом најразличитијих врста птица, од локалних до егзотичних, као и кавеза, хране и опреме за узгој прица. Узгајање голубова али и локалних врста попут јаребице камењарке веома је распрострањено широм земље.

Аутор фотографије, Konstantin Novakovic/BBC

Потпис испод фотографије, Огласна табла биоскопа Памир приказије репертоар који се састоји од боливидских и паштунских филмова. Иако Авганистан има дугу кинематофрафску традицију која је врхунац доживела 1970-их година прошлог века, најпопуларнији су филмови из земаља Индијског потконтинента, а пре свега из пакистанске паштунске Поливуд продукције чије је седиште у Пешавару. Последњу деценију обележило је и буђење локалних уметничких сцена попут ликовне, музичке и филмске али и графита који се све чешће виђају у јавним просторима широм града, као глас нових генерација са приметном улогом жена.

Аутор фотографије, Konstantin Novakovic/BBC

Потпис испод фотографије, У свакој градској четврти постоји више малих пекара у којима се локално становништво снабдева свежим наном - авганистанским хлебом. Као и у осталим земљама средње и јужне Азије, хлеб се пече на традиционални начин у тандурима, цилиндричним глиненим пећима. Током боравка у Авганистану открио сам да српски и дари, варијанта персијског који се говори на северу земље и који је један од два званична језика имају доста заједничких речи. То је можда најуочљивије код хране па је тако на пример пиринач/беренч, нар/анар, патлиџан/бадлиђан, баклава/баклава, ћевап/кебаб. Ту су такође такође и многи други примери попут барјак/барјак, чесма/чешме, као вероватно и десетине других речи из различитих области које су Османлије преузеле из персијског и донеле их на Балкан.

Аутор фотографије, Konstantin Novakovic/BBC

Потпис испод фотографије, Унутар монументалног краљевског маузолеја на врху брда Тепе Маранђан налазе се гробнице Мухамеда Надир Шаха и Мухамеда Захир Шаха, двојице монарха чија је владавина обележила значајан део 20. века. У позадини се види надзорни балон америчке војске који је до недавног повлачења константно био у ваздуху, поставши делом визуре града.

Аутор фотографије, Konstantin Novakovic/BBC

Потпис испод фотографије, Група дечака на брду Маранђан, популарном месту за пуштање змајева. Змајарство, локално познато као гудипаран бази веома је распрострањено широм земље пре свега међу децом и младима. Овај традиционални вид разоноде у Авганистану који је светској публици приближио роман „Ловац на змајеве” Халеда Хосеинија био је забрањен у време владавине талибана деведесетих, а судећи према најновијим вестима, змајева поново више нема над Кабулом.

Аутор фотографије, Konstantin Novakovic/BBC

Потпис испод фотографије, У подножју брда Асамаи налажи се шиитска Сакхи џамија, препознатљива по својим живописним, тиркизним куполама. Највећи проценат шиита у Авганистану су Хазаре, који чине нешто мање од 10 одсто укупне популације. Током последње деценије забележено је више терористичких напада на ово светилиште.

Аутор фотографије, Konstantin Novakovic/BBC

Потпис испод фотографије, Хиндуистички храм посвећен Богињи наде налази подножју брда Асамаи. Иако присуство хиндуса у Авганистану траје вековима, највећи део ове заједнице која данас броји свега око 50-ак људи напустио је земљу после совјетске инвазије. Упркос уверавању талибанских власти, њихова даља судбина и останак у земљи остаје неизвесна.

Аутор фотографије, Konstantin Novakovic/BBC

Потпис испод фотографије, Обележавање рођендана Фидела Кастра у башти Међународног ПЕН центра. Овом пригодом, локални музичари изводили су обраде кубанских стандарда на дарију, међу којима се нашла и чувена Аста Сиемпре, Команданте. Током последње две деценије у Кабулу је присутна динамична музичка сцена у којој су заступљени различити стилови од авган-попа до алтернативних жанрова инспирисаних западом. Ахмед Шах Масуд, национални херој Авганистана се као један од највећих герилских бораца 20. века често пореди са Чеом Геваром па отуда и надимак „Авганистански Че Гевара“. Ту је и чињеница да је сам Масуд радо читао Маова и Чеова дела али и проучавао тактику герилске борбе. Отуда и популарност Че Геваре чији се лик може видети на многим местима, од стикера на аутомобилима до мајица које данас често носе млади. Последње дане боравка у Кабулу провео сам у скромном студентском стану са младим и прогресивним људима, новинарима и музичарима који су били у току са свим дешавањима ван земље.

Аутор фотографије, Konstantin Novakovic/BBC

Потпис испод фотографије, У Кабулу сам имао неколико, у сваком смислу, веома различитих домаћина - па сам тако имао прилику да се дружим са локалним нарко дилерима и грађевинским инвеститорима, био позиван на журке на којима су се испијале огромне количине вискија и вотке и дувао хашиш, али и да искусим традиционално паштунско гостопримство код људи изузетно традиционалних схватања који музику и филмове сматрају за харам, а који су по свему судећи били талибани. Последњег дана боравка нашао сам се у погрешно време испред штићеног објекта (војне болнице), те сам био ухапшен и припадници безбедносне службе су ме сатима испитивали. Највише рангирани официр, совјетски ђак,био је пријатељски настројен и објаснио ми на течном руском како сам имао среће обзиром да је војник који ме је привео са упереним калашњиковом имао дозволу да пуца.

Аутор фотографије, Konstantin Novakovic/BBC

Потпис испод фотографије, Терминал на кабулском аеродрому Хамид Карзаи красе мурали са приказима председника Карзаија и националног хероја Ахмеда Шаха Масуда. За разлику од вишеструких безбедносних прстенова на међународном терминалу, на домаћем готово да и нема безбедносних провера. И поред свих невероватних искустава, осетио сам велико олакшање у тренутку када се авион „одлепио“ од писте, али и постао свестан сопствене привилегованости у односу на већину становника ове дивне али несрећне земље. Скорашња драматична дешавања на кабулском аеродрому пробудила су ми сећања на дан када сам напустио Кабул.

Аутор фотографије, Konstantin Novakovic/BBC

Потпис испод фотографије, Путник и фотограф Константин Новаковић обишао је Авганистан 2013, годинама пре повратка талибана на власт. Одлучио је да на пут у земљу, из које деценијама стижу најстрашније вести о ратним разарањима и нападима, крене копненим превозним средствима - аутомобилима и аутобусима. Јер, како каже, „једино такав вид путовања, у којем путник дели превозна средства са становништвом, утапајући се у локални живот, пружа најбоље могућности да се доживи и схвати земља која се посећује".